Roman „Pastorak“ Jurija Hudolina, koji je nedavno objavila beogradska „Laguna“, prvo je delo ovog slovenačkog pisca koje je pred srpskim čitaocima. To je priča o porodičnom nasilju i tiraniji, smeštena u jednu primitivnu sredinu, u istarsku zabit u kojoj inače vladaju surovi društveni zakoni, i to u godinama pred raspad nekadašnje zajedničke države. Romanom dominira izuzetno uspeli lik negativca Lorisa Čivitika, lokalnog moćnika koji maltretira sve oko sebe, od članova svoje porodice do meštana.
Loris Čivitiko, neotesan, neobrazovan, neuljudan, nasilan, nije problem samo sam po sebi. Problem je njegovo okruženje koje se bukvalno ugiba pod njim, ne pružajući mu gotovo nikakav otpor. Zbog čega ljudi, prema Vašem mišljenju, trpe tiraniju, šta ih tera pokoravanju?
— Ljudi se podređuju kroz čitavu istoriju. To je u ljudskoj prirodi. Razlog zbog kojeg se ljudi ne odupiru takvim situacijama na poslu, u porodici, u raznim sistemima, svuda u svetu, jeste strah za vlastitu egzistenciju. To važi za odnose pojedinaca, kao i za društvene odnose.
Imate li utisak da je strah danas pojačan, i na pojedinačnom, i na globalnom planu?
— Strah je globalna pojava, ali istorija poznaje mnogo veće pojave straha od ovog sadašnjeg. Današnji strah najviše pojačava licemerje. Sve što se danas dešava — svi teroristički napadi, bombe — dešava se na neki podmukao, neočekivan način. Kada je rat, znamo ko će nas, kako i gde napasti, a kada je reč o terorizmu, ne znamo gde će se pojaviti ono što nas može koštati života.
A koliko je tu važna uloga medija i može li književnost da bude na drugoj strani?
— Svet licemerja je medije doveo na tanak led, jer su oni postali previše populistički, a populizam traži da smo fascinirani kad pati neko drugi, kad koljemo onog drugog. Tu mediji imaju veliki uticaj. Većina ljudi slepo veruje medijima (premda bi oni i trebalo da budu takvi da ljudi mogu da im veruju). Populizam je učinio da se mržnja među ljudima širi brže nego inače, a ta mržnja se ne dâ iskoreniti, može se samo ublažiti.
Drugi deo pitanja bio je vezan za to može li književnost da ublaži taj uticaj. Jedan od glavnih likova u Vašem romanu je Benjamin, dečak koji trpi nasilje glavnog negativca. To što on jedino u dijalogu s književnošću uspeva da pronađe izlaz iz pakla i književnost jeste možda nešto što će ga odvesti na put bolji od onog koji mu nudi poočim.
— Književnost apsolutno može pozitivno da utiče na ljude, da ih menja, ali to važi za mikrokosmose, za pojedinačne egzistencije. Na osnovu odnosa prema knjigama, koje Benjamin smatra najvećim darom od oca, može se naslutiti kako će se on razvijati.
Vrlo je zanimljiv i lik Slovenke Ingrid, glavne junakinje koja napušta Ljubljanu i odlazi u hrvatsku zabit, potpuno menjajući dotadašnji način života – od kancelarije do seoskog domaćinstva. Nju dobro opisuje misao da se „u glavama ljudi roje utopije pune čežnje i komične zablude i računi bez krčmara”. Zašto je to tako?
— Odgovor je jednostavan: dve su stvari bitne, jedna je ljubav „bez glave”, a druga je naivnost. Znam mnogo naivnih ljudi koji su dobri i pošteni, vredni, koji mogu da budu uzor onima koje odgajaju, ali ih je naivnost dovela do nemilosrdne propasti. Tako je bilo i s Ingrid koja se zaljubila i htela da pobegne – to se zove ljubavna migracija.
Da, u početku je zaslepljena ljubavlju i željom za porodicom, ali šta se dešava kasnije? Uprkos evidentnom fizičkom propadanju i patnjama sina Benjamina, ona ne čini apsolutno ništa da tu situaciju promeni.
— Dok smo živi, postoji nada. Ingrid ne čini ništa zbog neprestane nade da će se nešto promeniti. A u takvim situacijama obično se ne dogodi ništa, samo se pakao pojača.
Na promociji knjige u Beogradu zapitali ste se šta mislimo kada kažemo „ovaj naš region”. Da li je to bivša Jugoslavija, Zapadni Balkan, Jugoistočna Evropa… neki tu svrstavaju i Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku, Albaniju… Ako se, ipak, ograničimo na bivšu Jugoslaviju, kako Vi vidite budućnost ovog regiona – U Evropskoj uniji, u nekom drugom savezu, u nekim novim sukobima?
— Kao čovek koji voli mir, uvek se plašim sukoba. Apsolutno sam za saveze i mir, nisam za ratove i bombe. Budućnost regiona vidim samo u kompromisu, u ekonomskoj saradnji, a ne u nacionalizmu i populizmu, u svim onim stvarima koje su godinama uništavale i uništile Jugoslaviju. Jasno je bilo još kada je ona nastala da će propasti, jer ne mogu se ljudi tako različitih provinijencija, vizija, kultura staviti pod isti koš i primorati da misle isto. To nikada u istoriji nije uspelo. Ipak, mi smo Sloveni, govorimo slovenske jezike…
Malopre ste mi rekli da bolje govorite hrvatski nego srpski, postoji li razlika?
— Ekavski i ijekavski jesu razlika: mleko i mlijeko, hleb i kruh…
Ali se razumemo…
— Da, razumemo se, razumem ja i Makedonce, i pišem ćirilicu, to nije problem. To je super za književnost i umetnost, za ovaj intervju sada na primer, pošto nam nije potreban prevodilac, za sve lepe stvari koje život donosi… Mislim da je s krizom EU postalo jasno da je bolje da se neke države ne guraju u podređenu poziciju. Svako podređivanje koje postane previše očigledno na kraju postaje nasilno i devastirajuće, vodi u rat i besmisao.
Mnogi Evropsku uniju vide kao veštačku tvorevinu i porede je s Jugoslavijom. Kako vi vidite EU?
— Ja se apsolutno slažem s tim. Iako nisam evroskeptik, ja sam čovek mira i saradnje, mislim da je to veštačka tvorevina. Mogli bismo da živimo u velikom prijateljstvu i toleranciji, u nekakvom savezu bez iste monete… ovako se javljaju velike sumnje o tome ko i kako vlada Evropskom unijom. Vidim, međutim, i pozitivne stvari. Pozitivno mi je smešna, na primer, Grčka. Veoma volim Krit i dva puta godišnje idem tamo. Pomoć Grčkoj je nešto najsmešnije što se u istoriji Evropske unije desilo. Saveznicima treba pomagati ako im je pomoć potrebna, to je normalno, ali – kako Grci fino žive, to nije normalno! I mislim da taj novac koji je tamo otišao neće nikad doći nazad. Ali nisu oni krivi za to, meni to ne smeta (smeh).
