Dama oštrog jezika, ali izuzetno vedrog duha, ove sedmice je posetila Beograd povodom promocije svog romana „Ravnoteža“, ovenčanog nagradom „Zlatni suncokret“. Svetlana Slapšak rođena je Beograđanka, a od 1991. godine živi u Ljubljani, gde je do pre neku godinu radila kao univerzitetski profesor.
Decenijama je posvećena naučnom radu, primarno u oblasti antropologije, kao i humanitarnim aktivnostima i zaštiti ženskih prava. Autor je brojnih eseja o problemima savremenog društva, od Balkana, preko Evrope, do Amerike.
Prvu verziju romana „Ravnoteža“, posvećenog Beogradu, a pre svega Beograđankama devedesetih godina, napisala je 1996. Tek nakon dve decenije, na nagovor studenata, odlučila je da ga objavi, naravno, uz doterivanja koja su nametnuli istorija i nova životna iskustva.
Roman čine tri paralelna književna toka. Glavna linija pripovedanja prati beogradsku porodicu suočenu sa sveukupnim haosom nastalim usled rata, sankcija, nemaštine. Glavna junakinja Milica zarađuje za život tako što prekucava roman velikog nacionalnog pisca. Tekst koji joj je dospeo u ruke, a koji je Svetlana Slapšak osmislila kao parodiju, navodi Milicu da i sama počne da piše roman-pastiš, inspirisan delima sestara Bronte. Parodija i pastiš su paralelne pripovedačke linije „Ravnoteže“.
Devedesete godine i dalje su velika tema u umetnosti, na filmu, u književnosti. Vi ovaj period sagledavate iz ugla žena koje ne žele da učestvuju u sveopštem haosu i mržnji. Koliko je u romanu Vaših sopstvenih impresija o ovom vremenu, da li su junakinje inspirisane ženama iz Vašeg okruženja?
— Naravno. U romanu ima likova inspirisanih mojim poznanicima i prijateljima iz Beograda, opisane su situacije koje sam sama doživela devedesetih i priče koje sam čula. To je konglomerat sećanja koji sam obradila po svojoj volji. Taj period je obrađen u filmu, na televiziji, ali je jedan ključni element potpuno zapostavljen. To su žene i njihova uloga u ratu, odnosno protiv rata. Time se, doduše, bavila alternativna istoriografija. Nešto sam u toj oblasti i sama uradila, ali mi je bilo vrlo važno da prikažem tu populaciju žena koje nisu želele ni rat, ni nacionalizam, ni razdvajanje, da pokažem njihovo stanovište i da ih načinim simpatičnim.
Zbog čega takvo stanovište nije moglo da prevlada ako je žena više, kako Vi često podsećate?
— Reč je o opštoj političkoj situaciji u svim zemljama koje su nastale iz Jugoslavije — politika očuvanja vlasti podrazumeva da ne sme doći do ispitivanja odgovornosti, naročito sopstvene, za rat, da ne sme doći do definisanja zločina i do razgovora o njemu. Nijedna od tih država nije se latila ozbiljnog prikupljanja podataka o žrtvama, čak ni o svojim, da ne govorimo o tuđim. To tinjanje vatre, koja se namerno održava, služi samo tome da se prouzrokuje politička nestabilnost, da vladajuća grupa, svaki put kad joj to zatreba, zahvati malo iz bunara i da od toga napravi novi sukob. Svi mi na Balkanu živimo na jednom uspavanom vulkanu. Mislim da je to održavanje vatre u velikoj meri veštačko. Bila sam u situacijama u kojima su se mirili bivši borci, ljudi koji su izgubili neki deo tela. Iako su pretrpeli užasnu štetu u ratu, bili su sposobni da kažu „Brate moj“ nekom Hrvatu, Albancu ili nekom trećem. To je mogućno, to sam videla! Ljudi jesu skloni pomirenju, pod uslovom da obrazovanje, mediji i politika rade na tome. U ovom regionu, međutim, niko ne radi na tome, osim nekoliko nevladinih organizacija.
Sada smo svedoci da se posle jednog prilično dugog perioda u kojem je dominirala priča o potrebi za pomirenjem, i u medijima i među političarima, ponovo diže tenzija. Da li je moguće da je nekome na ovim prostorima potreban neki novi sukob?
— Nije to samo neodgovornost balkanskih država. Zapadna Evropa ne samo da dopušta, nego joj i odgovara da se u njenom istočnom delu revidira istorija, da se Drugi svetski rat prikaže kao „alternativna činjenica“ (što bi rekla gospođa iz Trampovog štaba), da se pređe preko velike uloge oslobodilačkih pokreta svuda na Balkanu. Dobro znamo da su dva najjača pokreta u Evropi bili jugoslovenski i grčki. To žele da zatamne i to vidimo svuda — u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, svi se trude da svoje kvislinge načine svecima, da opravdaju zločine počinjene za vreme rata. To uništavanje istorije, zaborav, revizionizam vrlo su važni zapadnoj politici u ovom trenutku, a posebno NATO-u. Potrebno je ocrniti Istok, što više manipulisati emocijama, da bi se ljudi pripremili za moguće nove sukobe. Živimo u dobu u kojem se falsifikuje istorija da bi se produkovala nova lažna politika.
Gde su tu intelektualci, zašto oni ćute, i to ne samo u ovom delu sveta nego i u Evropi, u Americi?
— Oni intelektualci koji su lepo živeli u socijalizmu, pa još lepše u nacionalizmu, a sada žive najlepše (premda već i umiru) – oni su se prilagođavali svemu i svačemu i oni uglavnom i ćute, tako da od njih i ne očekujem bogzna šta. Verovatno će se probuditi piskavi pesnički glasovi ako budu zatrebali za neki novi rat. Nešto ozbiljnije, što možda ne primećujemo dovoljno, a može da bude neka vrsta našeg spasa u budućnosti, jeste nova mlada generacija koja uopšte nije doživela rat, koju ne dotiče revanšizam povezan s ratom i odnosima među narodima i koja radi za sebe, nanovo otkrivajući izvore slobode, jednakosti i pravičnosti, veoma stare, ali zaboravljene.
A kako se ta grupa ljudi uklapa u podelu, sve izraženiju, na elitu i obične ljude, među kojima su i radnici, i seljaci, i intelektualci?
— Danas su stvari toliko pomerene, da vrlo teško možete govoriti o radničkoj klasi. Nje ima veoma malo i većina je pretvorena u roblje. Robovski sistem je obnovljen, nemojmo se zavaravati, on postoji čak i ovde na Balkanu. Postoji još jedan fenomen, a to je da se ljudi koji nemaju stalno zaposlenje, koji su nezaposleni, ili su zaposleni, ali ne mogu da prežive od svojih plata — sistematski, uz pomoć medija i politike, primoravaju da budu zaokupljeni sobom i tim preživljavanjem. Njih bi trebalo probuditi, dati im neki smisao. Kako to izvesti? Vrlo teško, jer mediji nemaju apsolutno nikakvog interesa da se bave „nižima“, a politika ima sve interese da kontroliše medije i da ih podstiče i plaća da zaglupljuju narod. To sistematsko zaglupljivanje naroda treba da posluži da se niko ne buni i da ne primećuje u čemu živi.
Muški junaci Vašeg romana pokušavaju da pobegnu od rata, neki se kriju po gradu, neki idu u Kanadu. Sada ponovo slušamo priče o obnavljanju vojnog roka u Sloveniji, Hrvatskoj, Srbiji, kako to komentarišete?
— To su znaci histerije. Pisala sam o tome u Sloveniji, gde je situacija posebno paradoksalna, jer je celokupna alternativna slovenačka kultura osamdesetih počivala na ideji mira i nesluženju vojnog roka.
Kakva je to histerija?
— To je pre svega predizborna histerija, nije tako udaljena i kosmička kao što izgleda. Treba iz sve snage histerisati, izludeti narod da bi živeo u strahu. U Sloveniji smo ograđeni bodljikavom žicom, za boga miloga! Naš predsednik vlade je sprečio takozvani balkanski put i time zatvorio 60.000 bednika u Grčkoj koja treba da plati sve to, za razliku od Turske koja je za to dobila šest milijardi i nastavlja da ucenjuje Evropu. To prebacivanje na suseda, na nekadašnjeg brata, predstavlja političku histeriju u kojoj je najvažnije ostati na vlasti. Ali, nemojmo se zavaravati, ti ljudi koji ostaju na vlasti su samo marionete. Oni, doduše, dobijaju ogroman novac i privilegije, ali ne vladaju, njima vlada neko drugi.
Postoji li nada da će se to promeniti?
— Neće se promeniti. Kapitalizam je uklet sistem koji se našao u potpunom bespuću.
Ali nešto mora da se desi ako sistem ne valja?
— Mora da se desi revolucija — velike socijalne promene koje smo nekada zvali revolucijama.
Vi verujete u žensku revoluciju. Zar to nije utopijska ideja, kakva bi to bila revolucija?
— Ne, nipošto nije utopijska. Ovog Osmog marta su milioni žena bili na ulicama, organizovan je generalni ženski štrajk na Islandu, recimo, žene su masovno protestovale u Americi. Izašle su s najobičnijim, veoma malim zahtevom (a malim zahtevima počinju revolucije!), da budu plaćene jednako kao muškarci. Slovenija je visoko na lestvici ženskih prava, ali i dalje žene dobijaju manje plate od muškaraca. To se odlično vidi kad dođu do penzija koje su 30 odsto manje nego kod muškaraca. Ne samo da apsolutno verujem u žensku revoluciju nego, brate — sestre na ulice!
Vaša glavna junakinja prekucava roman velikog nacionalnog pisca koji kod nje izaziva intelektualno gađenje. Od toga beži tako što piše sopstveni roman. Koliko je odnos Vaše glavne junakinje prema romanu koji prekucava, zapravo, Vaš stav prema delu Dobrice Ćosića?
— Prvo mi nisu dozvolili da napišem jedan kritički sastav (o knjigama Dobrice Ćosića), a potom su me izbacili iz Udruženja književnika Srbije (1996). Dala sam sebi školski zadatak da napišem parodiju. Bacila sam se na filološko prikupljanje materijala, pisanje ceduljica, s temama, motivima, retoričkim i stilskim formama, na osnovu toga sam radila. Vrlo sam ponosna na tu parodiju, to je školski primer kako treba da se radi i kao profesor bih dala sebi najvišu ocenu (smeh). Pastiš je moja druga ljubav, veoma cenim literarno stvaralaštvo sestara Bronte, sve tri su bile geniji. Napisale su egzemplarna ženska pisma koja su međusobno toliko različita da ni na koji način ne možete da ih povežete, osim kada vidite zajednički mentalitet i strast. Bilo mi je zadovoljstvo da otkrivam kako izgleda ta dobra engleska retorika prevedena na srpski.
