Odnos majke i kćerke jedan je od najsloženijih međuljudskih odnosa, ispunjen neizmernom ljubavlju, ali i veoma zamršenim sukobima. Šta se dešava kada majka i kćerka na neki način zamene uloge, kada se u ovaj odnos umeša bolest, i to bolest koja dovodi do gubitka identiteta i svesti o životu i svetu, opisuje nam Ivana Dimić u svojoj knjizi „Arzamas”, nedavno objavljenoj u izdanju beogradske „Lagune”.
Ovo autobiografsko delo, zasnovano na izuzetno uspelom i efektnom spoju drame i misaone proze, Ivana Dimić je pisala sedam godina, pokušavajući književnošću da savlada iskušenja koja joj je donela briga o dementnoj majci. Svakodnevni dijalog majke i kćerke prerasta u urnbesnu komediju zahvaljujući dramskoj veštini književnice koja gorke trenutke sagledava uz ironiju i samoironiju.
S Ivanom Dimić smo razgovarali o ovom složenom životnom iskustvu koje je pratio i rad u pozorištu, borba da se uzdignu prvo Drama „Narodnog pozorišta“, a potom „Atelje 212“, kao i o tome šta svako od nas može da učini kako bi se jednom za svagda prekinula priča o dekadama propadanja srpske kulture i umetnosti.
Knjiga „Arzamas“ predstavlja svojevrsnu uspomenu na Vašu majku, ona na vrlo ličan način govori o nekim univerzalnim stvarima, pre svega o odnosu majke i kćerke, o borbi protiv bolesti, ljubavi i smrti. Tako ste je i sami opisali. Šta za Vas znači ova knjiga?
— To mi je šesta knjiga. Inače sporo pišem i na četiri-pet godina objavljujem knjigu. A ovu knjigu sam posebno dugo pisala, jer se odnosi direktno na nešto što sam ja preživljavala – devet godina sam čuvala majku koja je bolovala od demencije. To je nešto što se svih nas tiče jer, kako mi je rekao jedan prijatelj lekar, mi nemamo problema s dementnim osobama, nego s rodbinom koja ih čuva, a koja ne shvata da je to bolest. Kad neko ima gips na ruci, nećete ga terati da pere prozore. Ovo je gips na mozgu, vi ga ne vidite i ne možete to da shvatite. Kao da palite i gasite svetlo — dešavaju se promene koje ne možete da pratite.
Odnos s majkom predstavljate kroz dijaloge koji opisuju svakodnevicu, običan život običnih ljudi, priča se o kupovini namirnica, ide se kod lekara, razgovara se o zdravlju, dolaze majstori koji treba nešto da poprave… Bez previše detalja, samo ti naizgled potpuno obični razgovori koji su, ipak, prepuni komičnih elemenata. Čini se da upravo tom neizrecivom jednostavnošću navodite čitaoce da se ozbiljno zamisle nad životom.
— U principu je literatura, sva umetnost, transpozicija — ili banalija ili izmišljotina. Imate pisce s maštom i one bez mašte, kao što sam ja. Piscem vas čine sažimanje i transponovanje, pravite torziju od realnosti, kao Goja koji crta figure koje se lelujaju po dužini.
Prozni segmenti dodatno produbljuju priču.
— Mehanički sam pravila tu montažu dramskih i proznih delova, pisani su hronološki i istovremeno, sedam-osam godina. Nastao je amalgam koji nisam očekivala, vrlo zanimljiv sa stanovišta teorije književnosti, žanrovska novotarija — kratki delovi koji su banalni i komični i kontemplacija. Smenjivanje tih ritmova odgovara savremenosti. Danas su ljudi veoma nervozni, neće ništa da čitaju, to je kompjuterska era, neće niko da uzme Tolstojev „Rat i mir“.
U celoj knjizi stalno se sukobljavaju ljubav i smrt, vaš razgovor s majkom zasnovan je na sukobu, ali ipak postoji ljubav. Može li ta ljubav da pobedi smrt, da li smo dovoljno svesni njene snage i značaja tokom života?
— U osnovi se stalno bavite ljubavlju i smrću. Svaka knjiga je o ljubavi i smrti, bez obzira o čemu je. Ljubav se pojavljuje iz čudnih mesta, iz pozadine, ne izravno.
Jeste li uspeli da razumete svoju majku i ceo vaš odnos pišući ovu knjigu?
— Ja sam samu sebe spasavala pišući tu knjigu. Inače, uvek, od šeste godine sam pisala pesme u desetercu, upućene „Bitlsima“. Uvek sam volela da čitam, svaki pisac je ostrašćeni čitač. Kada ste s knjigom, potpuno ste zaštićeni, mirni ste i uronite u svet koji je samo vaš.
U knjizi na jednom mestu pišete da smrt „hoće da se uklopi u savremenost, pa imitira glavne globalističke trendove koji nemaju milosti ni prema jednoj čovečanskoj vrednosti, ni poštovanja u odnosu na večne noumene“. Da li globalizacija, potrošačka kultura, informacioni haos prete smrću čovečanstvu?
— Upravo tako kao što ste rekli. To jeste opaka stvarnost u kojoj živimo. Mislim da su stvari na jednom nivou strašno komplikovane, kao da i nema odgovora i kao da nas sve gura u beznađe. Mislim da svako ljudsko biće želi isto – da voli i da bude voljeno. Mi ne znamo to da činimo, ne znamo da volimo, da primimo i damo ljubav, a tu počinju razne katastrofe, nesreće, sukobi – na ličnom i na globalnom planu.
U vreme kada Vam je majka umrla bili ste na čelu „Ateljea 212“. Dugo ste se bavili pozorištem, u onom administrativnom, organizacionom smislu. Pre „Ateljea 212“ vodili ste i Dramu „Narodnog pozorišta“. Kako Vam se sada, s nevelike distance od dve godine, čini situacija u srpskom pozorištu?
— Pozorište je u veoma lošoj situaciji. Ne znam ko danas može da bude direktor pozorišta. Repertoarsko pozorište mora da postavlja nove komade, a publike je sve manje. Morate imati tri, četiri, pet premijera godišnje, inače ne postojite. U vreme kada sam bila na čelu „Ateljea 212“, umesto da dobijem novac za osam, ja sam od Gradskog sekretarijata za kulturu dobila za pola predstave, JDP za nula. Izvodila sam tada neke majmunluke, pravila rimejkove…
Ako država zaista nema novca, može li pozorište da reši taj problem?
— Ne može, to je skupa rabota. Ako imate nacionalnu svest da treba da postoji kultura, onda ćete je podržati. Mislim da bi trebalo vaspitavati isključivo šefove države, ljude koji su na vlasti, jer oni ne znaju čemu služi kultura, oni je ne računaju ni u šta. A ako nemate kulturu, nemate jezik, nacionalno biće i identitet. Prosto će se desiti ono što je napisao Milorad Pavić – bićemo Hazari.
To je sve posledica globalizma koji potpuno razara umetnost iznutra, na svim nivoima, pa čak i hiperprodukcijom budalaština iskazanih rečima. Danas više nije značajno umetničko delo, nego umetnik kao cirkusant i performer koji stavlja malu kuglicu na nos i zabavlja publiku sobom. Sve se estradizuje.
Umetnici i ljudi iz sveta kulture stalno govore o „situaciji u kojoj se nalazimo već — deset… dvadeset… trideset godina“. Da li je možda previše žalopojki, a premalo rada ili je, ipak, sistem u kojem živimo toliko izvitoperen da ne možemo da se iščupamo iz njega već decenijama?
— Svako od nas može da čini nešto malo svaki dan, da napiše nešto pismeno, da se potrudi da to bude lep jezik. Makar da ne baca đubre na ulici — i time doprinosimo civilizacijskom poretku. Može nam se ceo svet činiti depresivnim, da je sve otišlo u „tandariju“, ali imamo samo jedan život. Meni je važno ono što je Borhes rekao kao odgovor jednoj novinarki: „Žao mi je samo što se nisam potrudio da u životu budem više srećan“. Ja se trudim da budem srećna i da budem najbolja što umem.
