Milena Marković sebe vidi u krugu umetnika-prokletnika. Prokletnici se bave čovekom, njegovom nedostojnošću i svetošću, njegovim grešnim telom i dušom koja je unapred osuđena na propast, a nada se spasenju, objašnjava ova nagrađivana dramska autorka.
Kako je umetnica koja oseća poetsku bliskost s Dostojevskim, Hamsunom i Blejkom doživela proteklu godinu i šta očekuje u sledećoj?
Godina na izmaku obilovala je krupnim, dramatičnim, tragičnim događajima. Šta Vas je najviše potreslo kao čoveka, umetnika, intelektualca?
— Mene najviše potresa činjenica da nema svaki čovek krov nad glavom, hranu, slobodu. Potresa me to što nemaju svi iste mogućnosti i prilike i to što se veoma mali broj ljudi besramno bogati, dok velika većina propada.
Kako vidite 2015. godinu u smislu kretanja društva i kulture, u geopolitičkom smislu?
— Ne vidim da ima nekih velikih promena, niti da će ih biti. Što se tiče kulture u našoj maloj sredini, stvar je sada postala vrlo jasna, kultura nije potrebna, mi živimo u koloniji! U koloniji su potrebni kolonijalni servisi, a ne da se podiže svest i kultura naroda koji tu živi.
Kako kao umetnik doživljavate sve ono što se u ovom trenutku dešava u svetu? Gde je u svemu tome „mali čovek“?
— Umetnike delim na proroke, mudrace i prokletnike. Proroci su oni koji su bili ispred svoga vremena, koji su najavljivali vreme koje dolazi. Takvi su bili Tolstoj, Dante, Šekspir, Gete. Mudraci su ti koji promišljaju i pokazuju istinu o vremenu u kojem žive i prošlosti koja je dovela do sadašnjosti. Takvi su Andrić, Balzak, Fokner.
Prokletnici se bave čovekom, njegovom nedostojnošću i svetošću, njegovim grešnim telom i dušom koja je unapred osuđena na propast, a nada se spasenju. To su Dostojevski, Blejk, Hamsun. Ja sebe pronalazim na toj liniji.
Prošle godine je obeležena 100. godišnjica od početka Prvog svetskog rata, a Vaša drama „Zmajeubice“ bila je jedno od zapaženih umetničkih viđenja ove globalne tragedije. Godišnjica je bila povod da se istaknu paralele savremenog i prošlog trenutka, ali čini se da se istorijske lekcije sporo uče ili se ne uče uopšte. Ima li današnji svet nešto što, ipak, uliva nadu?
— Mislim da ne postoji nešto što je istorijska lekcija. Sve je pitanje interesa moćnih naroda koji se bore oko uticaja, resursa, opstanka na poziciji moći. Naravno, važno je da postoje intelektualci koji podsećaju i prete, to je sigurno korisno. Ja sa nadam, moram da se nadam.
Film „Otadžbina“ Olega Novkovića, snimljen prema Vašem scenariju, bavi se problemom izbeglih, prognanih, neshvaćenih… To je problem koji odavno postoji na ovim prostorima, a ove godine je bio i tema broj jedan u Evropi, koja kao da se probudila iz višedecenijskog sna. U kakvom su stanju, prema Vašem mišljenju, evropski duh, evropske vrednosti?
— Novi film Olega Novkovića je jedan radikalan, umetnički beskompromisan iskaz koji se između ostalog bavi problemom izbeglih. To je samo početna pozicija. Osnovna je da su u pitanju grešnici, zločinci, lenjivci, sebični smutljivci, odnosno pravi ljudi koji žude za ljubavlju i spasenjem.
Što se tiče evropskih vrednosti, ja sam se formirala prema tim vrednostima, ukoliko mislite na humanističke vrednosti, kulturu… Nisu problem evropske vrednosti ili neke druge koje hoće ili neće da ih zamene, problem su neljudski kapitalizam i imperijalizam koji se očigledno povampirio u jednom bizarnom medijskom, zbunjujućem obliku.
Gde je u svemu tome Srbija?
— Srbija nema nikakvu ulogu u svemu tome. Bilo bi dobro da zadrži neko dostojanstvo i da opstane.
Šta biste izdvojili kao pozitivne događaje u kulturi i društvu u 2015. godini?
— Ja sam gledala jednu izuzetnu izložbu u Muzeju istorije Jugoslavije — „Ruska avangarda“. Ne pamtim da sam videla tako dobru izložbu u Beogradu. Svašta su doneli i svašta ima da se vidi. Kultura mora da se održi. Tako se održava svest, tako se održava jezik, tako se vaspitava omladina, tako nećemo propasti. Možda.
Šta je Vaš najveći uspeh u 2015. godini?
— Ne znam. Završila sam scenario za krimi seriju, za Olega Novkovića, čeka na RTS-u. Nadam se da će se realizovati. Predala sam dramu u Atelje 212. Ne znam da li je to uspeh, ja stalno radim, a uspeh kad dođe — dobrodošao je.
Šta očekujete da će svetu, Evropi, Srbiji doneti 2016. godina?
— Razum imperiji koja napada takozvanom slobodom i siše planetu, to želim, a ne znam šta će biti.
Koji su umetnički i profesionalni izazovi pred Vama u predstojećoj godini?
— Nadam se da ću da napredujem i da uradim nešto što nisam do sada. I da ću da podelim ovo što znam sa studentima i da vidim kako se poneko budi. To je veliko zadovoljstvo.
