Na ruskom jeziku nedavno je objavljen prevod knjige profesora Ivana Ivića „Čovek kao animal symbolicum (simbolička životinja)“, koja predstavlja jedinstvenu sintezu kulturno-istorijske teorije jednog od najvećih sovjetskih psihologa Lava Vigotskog. Ova knjiga je na srpskom jeziku prvi put objavljena 1978. godine, a njeno rusko izdanje sadrži i potpuno novu sintezu, u kojoj profesor Ivić na stotinak stranica rezimira sva nova dostignuća u ovoj oblasti psihologije tokom proteklih nekoliko decenija.
Knjiga se pred ruskim čitaocima pojavila na inicijativu profesora Vladimira Kudrjavceva, šefa Katedre za teoriju i istoriju psihologije Instituta „Lav Vigotski“ iz Moskve. Kudrjavcev je bio gost nedavno održanog Sabora psihologa Srbije, na kojem je predstavljena i knjiga profesora Ivića.
Sa dvojicom stručnjaka razgovarali smo ne samo o ruskom prevodu ovog kapitalnog naučnog dela nego i o izazovima savremenog čoveka, a pre svega deteta suočenog s izazovima moderne civilizacije koja počiva na munjevitom razvoju informacione tehnologije.
Smatrate da je knjiga profesora Ivića značajna ne samo za srpsku nego i za svetsku kulturu i nauku. Zbog čega?
— V. Kudrjavcev: Ideje kulturno-istorijske psihologije Vigotskog imaju veoma dugu istoriju, ali danas deluju kao potpuno sveže i nove. Stara je ideja da se čovek razvija samo kroz društvo, ali je Vigotski kao osnovno sredstvo kulture označio simbol. On svoje ideje nije formulisao kao koncepciju, nego je dao niz važnih pravaca za njihovo razvijanje. Ne bojim se da kažem da ova knjiga prvi put, naglašavam to, prvi put u svetskoj psihologiji, razvija teoriju o simbolu kao sredstvu čovekovog razvoja s pozicija kulturno-istorijske psihologije Vigotskog. Profesor Ivić simboličku funkciju razmatra kao fenomen, jer ona jeste fenomen.
Kako se dete, odnosno čovek, razvija danas, u vreme vrtoglavog uspona informacionih tehnologija, višedecenijske vladavine potrošačke kulture? Kako te nove okolnosti, internet, razni tehnički uređaji, haos vizuelnih nadržaja utiču na njegov intelektualni i emotivni razvoj?
— I. Ivić: Deca u savremenim uslovima, u savremenoj porodici, mnogo manje imaju uslova da ostvare živi ljudski kontakt. Nisam protiv informacionih sredstava, ali treba voditi računa o tome koliko vremena je dete u kontaktu sa slikama na ekranu. To nije pravi ljudski kontakt, i u tom smislu je vaše pitanje veoma važno jer postoji opasnost za decu. U uslovima kada su ulogu dadilja preuzeli kompjuter i televizija malo je šanse da se razvijaju simboličke funkcije poput osmeha.
— V. Kudrjavcev: U arhaičnim kulturama, u Novoj Gvineji, recimo, u Africi, deca učestvuju u ritualima, zajedno s majkama, brbljaju dok majke plešu, neodvojiva su od njih. Njihove simboličke radnje su veoma razvijene. Bogata virtuelna sredina sama po sebi nije loša, ali može da bude veoma štetna ukoliko dete ne razvija normalne međuljudske odnose u detinjstvu, a može da se pretvori čak i u katastrofalnu regresiju kada se klasična dečja igra zameni kompjuterskim igricama. To dovodi do toga da čovek prestaje da razaznaje granicu između realnog i uslovnog. Upravo to sada vidimo i u svetu odraslih.
Mogu li se deca zaštiti od te opasnosti?
— V. Kudrjavcev: Ne treba ih štititi. Treba im samo ograničiti vreme provedeno uz kompjuter. Postoji normalno vreme potrebno za normalne ljudske odnose, za igru deteta.
Da li je problem samo u odsustvu kontakta ili i u tome što je promenjen sam način spoznaje sveta, primanja slika, same igre? Igranje lutkama je drugačije od kompjuterske igre.
— I. Ivić: Glavni je problem u tome što informaciona sredstva nisu interaktivna, nema reakcije na ono što dete radi. Društvene mreže uopšte nisu društvene, one su čista fikcija. Prema nekim teorijama, prosečan čovek može da ostvaruje kontakte sa svega 150 drugih ljudi.
— V. Kudrjavcev: Postoji čak istraživanje prema kojem ljudi koji imaju veoma mnogo prijatelja imaju veoma nizak koeficijent inteligencije.
Bavi li se psihologija mogućim posledicama tehnološkog razvoja i ovog novog načina odrastanja?
— I. Ivić: Ja nisam nailazio na istraživanja tih problema. Nema jasne slike o tome. Sama činjenica da se mnogo vremena provodi pred tehničkim napravama koje ne odgovaraju, nemaju emocije, predstavlja problem.
— V. Kudrjavcev: Da, ali ne sme se zabranjivati deci da koriste tehnologiju, to je besmisleno, nemoguće, a nije ni potrebno. Potrebno je obezbediti minimum međuljudskih odnosa.
Gospodine Kudrjavcev, Vi se bavite razvojnim krizama pojedinca nezavisno od uzrasta. Svaka čovekova lična kriza predstavlja put ka prevladavanju nekih životnih okolnosti — prelazak na viši stupanj. Da li se ta teorija može proširiti na celo čovečanstvo koje je sada, rekla bih, u ozbiljnoj krizi, opterećeno brojnim nejednakostima — socijalnim, ekonomskim, suočeno s fundamentalizmom, terorizmom?
— V. Kudrjavcev: Fenomen uzrasne krize je nestao. Dobro je poznato da je sve više, nažalost i u Rusiji, slučajeva samoubistava dece. To je u velikoj meri uslovljeno time što se deca više ne igraju dovoljno, nisu se „izigrala“. Ta tendencija je počela, otprilike, devedesetih godina. Nisu proživeli normalno predškolsko detinjstvo. Psihoterapeuti rade s takvom decom, onom koja nisu uspela u svom pokušaju, često uspevaju i da im pomognu. Kada pitaju, recimo, mladiće zašto su to učinili, često čuju odgovor: „Mislio sam da sam joj prvi“. To je posledica nerazlikovanja realnog od uslovnog. I to prelazi i u odraslo doba.
U celom svetu pojavljuju se menadžeri koji nemaju nikakve ljudske potrebe, osećanja, sposobnosti, veštine. Ako nemaš osećanja, kako ćeš da vodiš ljude? Imaš neki model koji si učio, dobio si sertifikat, ali kad udariš dlanom o dlan, ništa ti ne uspeva. To je posledica nedovoljnog igranja u detinjstvu, odsustva mašte. Ratne igre postoje odvajkada, ali sada su sve igre ratne i svi su ratovi igre, a to je užasno jer je igra nezasita.
Kultura unapređuje čovečanstvo, na njoj počiva civilizacija, ali postoje težnje da se kultura uništi na razne načine, pre svega njenom marginalizacijom, estradizacijom… Kako vidite savremenu kulturu, ne samo u Srbiji ili Rusiji nego u svetu generalno, u kojem se pravcu ona razvija?
— V. Kudrjavcev: Kultura mora da obavlja svoju glavnu funkciju, a to je da ujedinjuje ljude. Kada kažem E = mc2, to će razumeti pet odsto ukupnog stanovništva planete, ali zato će me odlično razumeti fizičari iz Ugande, iz Grčke, iz bilo koje druge zemlje na svetu, oni razumeju o čemu govorim, a to nije samo nauka, to je jezik koji ujedinjuje simboličkim sistemom. Matematika je jedan simbolički sistem, kao i umetnost. To je uticaj kulture i ne treba se plašiti promene instrumenata koji ujedinjuju, umesto da dele ljude. Milorad Pavić je 1981. godine izmislio hipertekst, ko je tada mogao da zamisli da će se to pojaviti u svakodnevnoj upotrebi.
— I. Ivić: Odgovor je, takođe, u teoriji Vigotskog. Čovek se ne razvija samo iznutra, nego usvajajući kulturna dostignuća, tako on obogaćuje svoju psihu. Čitanje s kompjutera i iz knjige, međutim, razlikuju se. Razlika je u hiperlinkovima koji vam stalno skreću pažnju na nešto drugo, zbog čega čitate površno. Prelazi se s teme na temu i nema usredsređivanja. Prema teoriji Vigotskog, razvoj čoveka zavisi od susreta i razvijanja kulturnih sredstava. A šta ako je kultura loša, ako unosite loše stvari? Kod kompjutera i televizije dominira slika koja je lenja i koja dovodi do kulturnog pada. Čitanje iz knjige podrazumeva veći napor. Vigotski smatra da usvajanje kulture daje pozitivne rezultate na jedinku, ali ako je kultura deformisana, onda je taj uticaj negativan.
