Šta se događa kada Hamleta, umesto kao naivnog mladića koji se prvi put suočava s licemerjem, pohlepom, prevarom i izdajom, posmatramo kao zrelog čoveka koji je sve to odavno iskusio? Kuda ga vodi drama zasnovana na borbi sa savešću, ima li njegova pobuna smisla? Može li čuveni Šekspirov junak da pobedi zlo, a da ne uroni u njega?
Ugledni makedonski reditelj u Hamletu vidi, prevashodno, ideju, a ideje, kako kaže, ne mogu da umru. Popovski ne veruje u gorčinu, jer ona nije pokretač. Pozorište je tu da nam prenese ideje, da nas pokrene ka pozitivnim promenama. Naš sagovornik ističe da je njegov Hamlet građanski neposluh koji urla na ulici da se ne slaže sa sistemom, učeći nas da ne treba da se plašimo da budemo individualci.
Novo viđenje „Hamleta“ bićemo u prilici da gledamo na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu, počev od 17. septembra, za kada je najavljena premijera. Ulogu danskog kraljevića tumači Nebojša Glogovac, a u glumačkoj podeli su i Jasna Đuričić, Jovana Stojiljković, Bojan Dimitrijević, Nikola Rakočević, Vlasta Velisavljević, Goran Šušljik, Boris Milivojević, Miloš Samolov i Milan Marić.
Život savremenog čoveka danas je komplikovan na nivou svakodnevice pojedinca, porodice, društva, države, kontinenta, čitavog sveta. Gotovo da nema tačke na planeti koja ne ključa i relacije na kojoj nema tenzija. Kako se Vaš Hamlet odnosi prema ovim nemilim činjenicama?
— To je na neki način pravi razlog zbog kojeg sam hteo da se bavim ovim tekstom. Pre svega, zbog nepravde koja ne postoji sam na Balkanu, nego je upisana u svaku poru svakog sistema. Nama su devedesete donele oslobođenje od velikih sistema, ali i mogućnost da sami odlučujemo. Donele su nam demokratiju, liberalizaciju ekonomije, ali i pravo čoveka da bude kakav jeste po svojoj prirodi – pohlepan! U tu pohlepu upisana je i nepravda. Nju danas osećamo svuda. Komad „Hamlet“ i Hamlet kao lik glasno se bore protiv te nepravde. Hamlet za mene nije momčić koji prvi put vidi nepravdu. Danas se deca rađaju s tom svešću o nepravdi. Ovde nije ništa novo kada neko kaže: „Drž’te lopova“! Zbog toga mi se činilo da je naivno da stvaram lik koji sve to vidi prvi put. Činilo mi se da je mnogo dramatičnije i strašnije ukoliko je to nešto što već znamo, što smo prošli, što prolazimo i što ćemo, očigledno, još veoma dugo prolaziti.
Hamlet je u Šekspirovom komadu čovek koji sazreva kroz dramu, kod Vas je zreo čovek. Kako ste, s obzirom na to, postigli njegovu dramatičnost?
— Ponekad sanjam jedan san: daju mi pravo da „očistim“ sve ljude za koje smatram da su počinili neki zločin ili nepravdu, daju mi neko oružje i određeni rok. Stalno sanjam kako, kada istekne taj rok, nisam ispalio nijedan metak. A onda se u snu pojavljuje lik koji kaže: E, sada oni imaju pravo da „čiste“ ove druge, odnosno mene. Tako gledam Hamleta. On bi mogao u prvoj sceni da ubije strica, da kazni majku, ali on ima savest. Ona mu ne da da reaguje na način koji je danas jedini mogući. Hamlet ne sazreva, nego preispituje iznova i iznova može li da reaguje na način na koji misli da ne treba da reaguje.
Vašeg Hamleta ništa više ne može da iznenadi. U tom smislu on je simbol svih nas. Da li verujete da zaista više ništa ne može da nas iznenadi i da li takav stav može da pokrene ljude na akciju ili ih vodi u apatiju?
— Mi možemo da iznenadimo jedino sami sebe. Zbog toga Hamlet moli svoje mišiće i svoj duh da ne klonu. Dato nam je da sami odlučujemo, ne živimo više u jednopartijskom sistemu, svi se trudimo, mrdamo. Sistemi u kojima sada živimo, međutim, još su tvrđi nego onaj stari. I tu nastaje hamletovsko ludilo u čoveku: s jedne strane, imamo slobodnu volju, s druge – ne možemo da je realizujemo. Sada su karte čudno raspoređene i mislim da će ubrzo doći do promene, jer je demokratija koja se održava na ovaj način katastrofalna i ne vodi nikuda. Ovo je, zapravo, urušavanje sistema.
A kako se to menja? Vi govorite da će se izgraditi novi svet. Kada govorimo o izgradnji novog sveta, uvek imamo asocijaciju na rušenje i haos. Da li taj novi svet mora da se gradi na ruševinama starog ili se može nadograđivati?
— Mi s ovih balkanskih prostora dobro znamo šta znači rušenje i koliko su njegove posledice katastrofalne. Nažalost, moraće ponovo da dođe do rušenja, jer ljudi koji vode države i koji su na vlasti kuvaju u ekspres-loncu i ne znaju kada treba da puste vazduh. Kradu i nemaju odnos prema tome do koje mere mogu da kradu. Lažu bez mere. Ti ljudi su se vezali za vlast. Toliko kradu, toliko lažu da čovek ne može, kao ni Hamlet, da zapuši sve te rupe, stalno se pojavljuju nove.
Danas svi političari strašno veruju u Boga, zastupaju Boga i načela vere i tvrde da su njegovi direktni izaslanici. Popovi nemaju šanse pored njih! Ne znam gde oni dobijaju taj sertifikat! Kako oni više vole Boga i više u njega veruju nego mi? Glavni problem celog ovog regiona jeste u tome što nam je politika ušla u kuću. Naše odluke, svakodnevni život, kretanje od kuće do posla i obrnuto – sve je užasno povezano s politikom. Da bismo se toga oslobodili, moramo srušiti sve političare. To će biti kulturni terorizam.
Nije samo ovaj naš region uzburkan, nego i ceo svet. Kako vidite građenje novog sveta na globalnom nivou?
— Prilično pozitivno, jer kada dođe velika kriza, dođe i do razrešenja. Kao što imaju potrebu za destrukcijom, ljudi tako imaju potrebu i za građenjem. Kada su se rušili totalitarni režimi, ljudi su ih videli kao glavni razlog što su nesrećni. Istovremeno, na Zapadu su rušili institucije kao čuvare sistema, od ekonomsko-bankarskih, do sudova, zdravstva, pravnih i obrazovnih sistema. Na početku smo imali fantastičan kanal MTV, s fenomenalnim voditeljima i muzikom. Onda su diskografske kuće pomislile: zašto bismo čekali da neko odabere nešto što je dobro, hajde da otkupimo televiziju i da puštamo nešto svoje. I to su i uradile. I ceo svet je napravio tu glupost, skinuo je odbrambene mehanizme institucija koje su garantovale kvalitet. Niko nije zadovoljan onim što smo dobili i mislim da se sada pojavila potreba da se poboljša kvalitet življenja. U tome svi treba da učestvujemo. Kada govorimo o globalnoj slici, recimo, Evropa sada doživljava ono što smo mi već doživeli i čuli. Ideja Evrope uopšte nije loša, to je kvalitetna ideja. Ne treba ubiti ideju, nego sistem koji vodi tu ideju.
Glupost je opasna stvar. Glupost podržana religijom je još opasnija. Glupost, religija i nacionalizam su atomska bomba! To su tri elementa koja ne daju kvalitet. Potrebno je da stabilizujemo institucije i da znamo da je dobar čovek na pravom mestu, da u kontroli leta radi čovek koji zna kako će dići i spustiti avion. U Makedoniji je, na primer, 15 ljudi zaposleno, jer je povezano s političkom strankom. Ja zbog toga neću da letim iz Makedonije, nego tražim druge aerodrome.
Počev od dve hiljadite, sve do pre neku godinu, činilo se, bar na osnovu onoga što se javnosti nametalo kao istina, da se strasti u ovom našem regionu stišavaju. Sada smo svedoci ponovnog buđenja niskih strasti. Da li se one, prema Vašem mišljenju, zaista bude ili je reč o predstavi u kojoj nevoljno učestvujemo? Da li je to naša „Mišolovka“?
— Apsolutno mislim da je „Mišolovka“. To nije autentična potreba ljudi. Ključnu stvar već dugi niz godina na ovim prostorima igraju mediji i ono što oni serviraju. To je poput priče o resursima – svi znaju da se prebacujemo na struju, na sunčevu energiju, da je to budućnost, a tučemo se za naftu. Tučemo se jer je to poslednji novac koji se izvlači iz tih resursa.
Jedna od fraza, odnosno mitova koji nam se serviraju jeste i da je Balkan „bure baruta“. Da li Balkan zaista mora da bude „bure baruta“, može li to nekako da se promeni? Da li Vaš Hamlet može tome da nas nauči?
— Hamlet nekoliko puta ponavlja rečenicu: „Moram biti surov da bih dobar bio“. On se s tom rečenicom ne slaže. U suštini, od Hamleta možemo da učimo jer je on, pre svega, individualac. Ja verujem u individualce, u jake pojedince koji pomeraju granice na nivou sopstvenog kvaliteta. Verujem da ti, uslovno rečeno, mali ljudi mogu da prepoznaju kod čoveka koji pomera granice nešto što treba slediti.
Hamlet je tragedija, završava se smrću glavnog junaka. Ako je jedini čovek koji je spreman da se pobuni mrtav, šta nam ostaje? Da li onda ipak dobijamo poruku da bunt nema smisla?
— Nemam nameru da ubijem Hamleta, on ne umire. Teza predstave jeste da se Hamleti vraćaju, da ne umiru, jer je Hamlet ideja. Mislim da ideja o dobrom ne umire… Kao što ideja o Evropi ne umire. Dolazi nova generacija ljudi, koja shvata da joj se ne mogu oduzeti sloboda i potreba za kvalitetom. Ideja se ne ubija. Tako i počinje predstava: Hamlet ustaje iz groba i ponovo se vraća u ovaj svet.
Može li Hamlet, kao književno delo s bezbroj značenja i tumačenja, da nam da odgovor na izazove savremene civilizacije i društva, na tehnološki bum, na novi oblik ratovanja, zasnovanog na informacionoj borbi?
— Apsolutno može. Među najpopularnijim serijama u ovom trenutku su „Kuća od karata“ i „Gospodin Robot”. I jedna i druga su zasnovane na Šekspiru. Gospodin Robot jeste Hamlet. On vidi svog mrtvog oca kao duha koji mu govori šta da radi. On se bori protiv terorizma i nepravde uz pomoć sajber-tehnologije i interneta. Ljudi to gledaju i gutaju. Mislim da će i ova predstava biti veoma popularna, da neće biti karata za nju.
