Da li su kriterijumi za proglašavanje brendova dovoljno visoki i smemo li dozvoliti da postojeći „brendovi“ guše potencijalne?
Letnji muzički festivali po Srbiji niču kao pečurke posle kiše, što ukazuje na to da za njima postoji potražnja. U toj raznolikoj ponudi posebno se izdvajaju Egzit i Guča, dva žanrovski potpuno različita festivala, odavno proglašena brendovima. Upravo ova titula izaziva najviše polemika u srpskom društvu, kao i među sagovornicima Sputnjikove „Orbite kulture“ — Lazarom Divjakom, autorom muzičkog romana „Rol intro tejp“, Brankom Rosićem, zamenikom glavnog urednika magazina „Nedeljnik“ i novinarom „Sputnjika“ Vladimirom Sudarom.
Dok Divjak i Rosić smatraju da su Guča i Egzit nedvosmisleno srpski brendovi, potvrđujući svoje mišljenje i navodima britanskog „Gardijana“, Sudar ima drugačiji stav o tome šta je brend.
Možemo li verovati „Gardijanu“?
„Lepo je kad ’Gardijan‘ nešto preporuči, ali to, prema mom mišljenju, nije referentno da bi nešto bilo brend. Mislim da je Egzit bio srpski brend u prvih pet do sedam godina svog postojanja, jer je bio drugačiji od sličnih festivala u regionu i svetu, ali je u poslednjih pet godina postao jedan klasičan GMO festival, koji se od ostalih festivala u Evropi i regionu razlikuje samo po fenomenalnom ambijentu tvrđave“, kaže Sudar.
On ističe da se program „Egzita“ u poslednjih nekoliko godina osmišljava po kopi-pejst principu, odnosno po sistemu „’ajde da vidimo šta je na MTV listama i šta ima iz regiona da nije skupo, pa da dovedemo“.
Branko Rosić, međutim, podseća da je jedan od gostiju ovogodišnjeg „Egzita“ legenda fanka Džordž Klinton, dok je pre tri godine pred publikom na Petrovaradinskoj tvrđavi nastupio disko kralj Najl Rodžers.
„Festival festivala ’Glastonberi‘ završen je pre nekoliko nedelja. Imamo tri hedlajnera ’Glastonberija‘, ne možemo reći da su to nerelevantni izvođači. Egzit se u poslednje dve godine fokusira na mlađu publiku. Imamo ove godine Eli Gulding, imali smo prošle godine Džona Njumena, podmlađuje se ciljna grupa kojoj se Egzit obraća, jer uglavnom mladi ljudi kupuju karte za četiri dana i idu u kamp“, objašnjava Rosić.
On dodaje da, ako već postoji očigledan problem u organizovanju koncerata inostranih zvezda u Srbiji, a postoji, festival koji je doneo više od 150 miliona evra dosad i svake godine privuče novih 30 odsto inostranih turista, kao i publike iz Srbije, onda on mora da se nazove brendom.
„Svedoci smo da koncerata stranih izvođača više i nema, karte za takve koncerte su izvan Srbije po sto evra, a kod nas ne može da se ide na tu cenu, nego je ona 15 evra. Na turnejama su i Rijana, i Adel, i Brus Springstin — to su milionski iznosi. To za one koji organizuju takve koncerte može značiti bankrot. Svedoci smo kako je propao ’Eho festival‘ u Beogradu, da ’Belgrejd koling‘ šepa, imali smo značajne koncerte na Ušću, kada je ’Arena‘ napravljena, rečeno je da u njoj na svake dve nedelje nešto mora da se dešava da bi se ona isplatila… Mladim ljudima treba nešto ponuditi, a Egzit u ovom trenutku nema alternativu“, smatra Rosić.
U senci brendova
I Lazar Divjak smatra da su i jedan i drugi festival srpski brendovi.
„Guča ima svoju publiku i zaista je bitan znak na kalendaru za mnoge ljude, a Novi Sad i Egzit, koji je početkom 2000-ih počeo kao ’uradi-sam festival‘, danas dovode mnogo turista iz inostranstva kojima je to prvi susret sa Srbijom“, ukazuje Lazar Divjak.
Brendovi ili ne, letnji muzički festivali treba da dobiju podršku države, slažu se naši sagovornici. Ipak, različito gledaju na to šta bi trebalo da bude prioritet državnih institucija kada je o kvalitetu programa reč.
„Sigurno je da imamo velike igrače koji pokupe najviše sredstava, a koji uspevaju da se dobro pozicioniraju na tržištu i da prodaju karte. Postoje događaji koji su bliži poimanju kulture, a koji ne mogu na tržištu da se izbore zbog nemogućnosti ili nesposobnosti, zbog organizacionih problema ili zato što nema dovoljno interesovanja za njih u Srbiji. Postoji i spektar koji je između neprofitabilnog i unosnog, a to su festivali koji niču širom Srbije i koji kupe publiku koja otpada od Egzita, jer ili ne može to finansijski da izdrži ili više nije zainteresovana za taj program, tako da sada imate Arsenal, Šabački letnji festival, Lav fest u Vrnjačkoj Banji, uz manju ili veću podršku lokalne samouprave i nekih republičkih fondova“, kaže Lazar Divjak.
Vladimir Sudar smatra da država treba da pomaže organizatorima muzičkih festivala, ali da u njenom fokusu ne treba da budu Guča i Egzit, nego male manifestacije.
„Egzit i Guča dobijaju najviše sredstava, a to su dva festivala koja bi trebalo kad se završe da podvuku crtu, da vide koliko su ostvarili profita i da deo toga uplate kroz porez. Imamo upravo suprotnu situaciju — ta dva festivala muzu budžet ove države. Imamo ovih dana polemiku na jednom sajtu o Egzitu koji muze tri budžeta, umesto da uplaćuje novac ili u budžet grada Novog Sada, ili pokrajine Vojvodine ili države Srbije. Reč je o komercijalnom festivalu kroz koji prođe ne znam koliko stotina hiljada ljudi, koji popiju ne znam koliko stotina hektolitara piva, koji je skup i ostvaruje profit, a to država subvencioniše. Nišvil je pre neku godinu bio pred gašenjem, nije uopšte dobio sredstva i relativno skoro je bilo pitanje da li će se održati ili ne. Imamo potpuno naopaku kulturnu politiku“, kaže Sudar.
Rosić, međutim, podseća da i popularni Siget koji se u avgustu održava u Budimpešti dobija podršku mađarske vlade, i to vrednu dva miliona evra.
I Guča i Egzit
Lazar Divjak smatra da kome god da se u državi prepusti odluka o finansiranju muzičkih festivala — rezultat će biti isti.
„Postoji maksima ’I Egzit i Guča‘ koje se drži svaka vlast, kao i u sportu — manje sekcije i klubovi vape za sredstvima, ali se najveći deo kolača dodeljuje Zvezdi i Partizanu. Ne verujem da će se tu dogoditi preokret, da će oni kojima je najviše potrebna pomoć države tu pomoć i dobiti“, kaže Divjak.
I Sudar se slaže da svaka vlast voli da prigrabi publiku oba festivala.
„Najveći srpski sociolog bio je Jovan Sterija Popović: prema podeli na ’pokondirene tikve‘ i ’rodoljupce‘, jedni idu na Egzit, drugi idu u Guču. Ključni problem je politička volja da se finansira ono što ne mora da se finansira, odnosno dva festivala koja su samoodrživa, koja će kroz sponzore i hektolitre piva isplatiti svoje troškove. Mislim da bi Ministarstvo kulture trebalo, bez obzira na to koliko mala sredstva ima, da misli na to da se očuvaju neki mali festivali u unutrašnjosti Srbije, a ne dva najveća festivala“, smatra Sudar.
Koliko para toliko i muzike
Lazar Divjak ocenjuje da je pozitivno što u ovom trenutku postoji ekspanzija festivala, ali je loše to što sve funkcioniše po sistemu „koliko para toliko muzike“.
„Kako nastaju, oni tako mogu i da nestanu. Dobro je što ima publike za to, ali sve se događa u budžetski skučenim uslovima. Svi ti festivali su ograničenog roka, jer energija nestaje, jer se sve dešava u zemlji u kojoj kultura nije dobro rangirana, gde je zabava ključna reč“, smatra Divjak.
Dok Rosić ne bi ništa menjao na Egzitu, Divjak kaže da je ranije bio redovni posetilac ovog festivala, ali da ga ove godine neće posetiti jer u njegovom muzičkom programu nema ništa što ga privlači.
Muzej Ibarske magistrale
„Ja se brinem, organizatori Egzita imaju svoju računicu, ali mislim da će uskoro morati da promene kurs, jer igraju već nekoliko godina na kartu egzotike, inostranih turista kojima se sviđa da u nekoj tvrđavi uživaju u muzici. Tendencija je, međutim, da se takvi uticaji šire ka istoku. Egzit će pasti u senku nekih drugih festivala u zemljama koje sada isplivavaju ekonomski i politički. Moraće da se preispita, program treba da bude dovoljno raznolik, da se čuje i neka druga vrsta muzike“, kaže Divjak.
Kada je reč o Guči, Vladimir Sudar smatra da ni taj festival nije dovoljno autentičan, jer su „Ceca i Aca Lukas Rijana i Džastin Biber s našeg područja“.
„Autentično je ono pod šatorom, a i ti muzičari su postali GMO. Moramo da kanonizujemo ono što se zove ’muzika Ibarske magistrale‘, prema kojoj elita ima gađenje. Da napravimo Muzej Ibarske magistrale, poput Muzeja fada u Portugalu. Ali, pre svega, treba razmisliti kako doći od aerodroma do Ibarske magistrale, mislim da je to smrt za turizam“, naglašava Sudar.
