Jedan od napoznatijih predratnih Sarajlija u egzilu, dr Nele Karajlić prava je renesansna ličnost. Sredinom osamdesetih stekao je slavu kao pevač „Zabranjenog pušenja“ i jedan od autora čuvene humorističke radijske i televizijske emisije „Top lista nadrealista“.
Izbijanjem rata u BiH seli se u Beograd. Muzičku karijeru nastavlja u bendu „Emir Kusturica i no smoking orkestra“, kao autor potpisuje humorističke serije „Složna braća“ i „Nadrealna TV“. Uz to, radio je i filmsku muziku, glumio u nekoliko filmova, postao i „sportski radnik“.
Nedavno je objavio autobiografski roman „Fajront u Sarajevu“. Budući da je autor skečeva „Top liste nadrealista“, kojima je svojevremeno predskazao budućnost poput „Sarajevskog zida“, razgovor smo počeli pričom o proročanstvima.
Tvoj kolega Nostradamus je predvideo „veliki rat“ i odumiranje bogatih za 2016. Kakve su tvoje vizije i koliko se slažu sa Nostradamusovim?
— U ovom momentu, ne javlja mi se ništa pametno. Nostradamus je „pao“ na par mjesta, tako da mu ja više ne vjerujem. Pripadam ovoj drugoj struji proročanstava što ipak gledaju na situaciju sa ljepše strane.
Misliš na Tarabiće?
— Oni su prorekli da ćemo svi Srbi, na kraju, biti jedini koji će preživiti, ali ispod jedne šljive. Ja sam kod kuće zasadio dovoljan broj šljiva i ako nekome fali, nek dođe.
Poslednje tvoje proročanstvo koje se ispunjava ovih dana je ekološka kataklizma u Sarajevu. Kako objašnjavaš da se to dešava sad kad nema industrije, dok pre rata, kad je Sarajevo bilo industrijski grad, kataklizme nisu bile tog intenziteta?
— To je pitanje ekološke svijesti. Nismo mi kao klinci znali za to. Meni je miris iz auspuha bio nešto najljepše što sam mogao da osjetim. Pošto sam živio u Sarajevu 30 godina, znam dobro šta znači taj smog i ta provala iz „Nadrealista“ koju sad svi koriste — vidim da ptice idu pješke. Ekološka svijest nije postojala i jedino je majka mogla da ti kaže: „Nemoj trčat po magli jer će ti pluća biti sva crna“.
Danas je mnogo manje smoga nego onda, u to sam duboko uvjeren, ali ta svijest i te NVO koje su dobile veliku lovu i čiji je jedini posao da se žale čim nešto nije u redu, galame oko toga. Naravno da to zagađenje postoji i naravno da će ga biti sve više i više, jer čovjek očigledno nema namjeru da čuva prirodu i nema svijest da smo mi našu planetu posudili od potomaka a da je nismo preuzeli od predaka.
Kakvu ćemo planetu mi ostaviti svojim potomcima?
— Sigurno u nekim ruševinama. Ne vidim sada nijedan slučaj svijesti oko toga. Drugim riječima, planeta mi sve više liči na neku oronulu kuću u kojoj se skupilo 50 kabadahija koji su se dobro napili i sad prijete jedan drugom, kako ih popušta alkohol. Bojim se da, ukoliko se nešto radikalno ne promjeni i ukoliko ta gomila kabadahija umjesto razređenog alkohola ne počne piti rasol ili nešto što će ih otrijezniti, situacija neće biti nimalo prijatna.
Pretposlednje tvoje proročanstvo koje se ostvarilo, prepoznato je u najpopularnijem skeču „Nadrealista“ — „Hrkljušu“. Da li se srpski fudbal pretvorio u hrkljuš i kako si to predvideo u vreme kad je jugoslovenski fudbal bio na vrhuncu?
— Srpski fudbal je, po prirodi stvari, postao hrkljuš. Osnovi razlog te kataklizme je disparitet između načina organizovanja klubova i vremena u kome živimo. Svi naši klubovi, posebno dva najveća, Zvezda i Partizan, oformljeni su na principima od pre socijalističkog samoupravljanja, na osnovu direktiva određenih komunističkih lidera i na osnovu kojih oni manje-više i danas funkcionišu. Danas se svi okreću vlasti sa pitanjem može li se uvaliti neki dinar u posrnule gigante našeg sporta. Dok svi klubovi ne krenu u restrukturiranje njihovih sistema, naročito lokalnih statuta, nema šanse da išta bude bolje, jer je više nismo okruženi centralnim komitetima i jakim firmama koje su spremne, na osnovu direktive, da daju 20 ili 30 odsto svog dohotka za razvoj sporta i fizičke kulture. Mi danas živimo u vremenu koje je surovo kapitalističko i u kojem ako nemaš načina da se organizuješ — ti uglavnom odumireš. Zamislite Zvezdu i Partizan kao dva dinosaurusa u mravinjaku — oni nemaju šansu da prežive. To je kao da sa traktorom izađeš na pistu Formule 1. S druge strane, ta dva kluba moraju promjeniti sistem svoje unutrašnje organizacije i uspostaviti subordinaciju, koordinaciju, odgovornost, čak i krivičnu, jer vi sad nemate koga goniti. To su grupe građana, i ako je neko nekog prodao, a nije prijavio — nije ni u obavezi da to uradi. Dakle, ukoliko to sve ne naprave nećemo ih više gledati na „Marakani“ ili na „JNA“, već isključivo na „Histori čenelu“.
Nije li čudno da se jedan od najpoznatijih „Željinih“ navijača našao u upravi Partizana? Kako ti se dopada ta epizoda?
— Svako ko dobro prati fudbal zna da se iz „Želje“ ide u Partizan i da je „Željo“ sa Partizanom imao odnose koje možemo nazvati više od prijateljskih, što pokazuju rezultati i iznenadne pobjede jednih i drugih sa tri ili više golova razlike u odlučujućim utakmicama. Ušao sam u Partizan da pokušam da sa nekim podijelim ideju o kojoj sam maloprije govorio i uspio sam da nađem jednog sagovornika, a to je Dragan Bjelogrlić.
Ostali ste u manjini?
— Jesmo, ali ona uprava koja bude htjela da napravi prvi korak te vrste, moraće to da to učini što prije, jer na će kraju propast klub. Nestaće. Čak je i privatizacija lažna ideja, jer onaj ko postane vlasnik dobro će razmisliti da li mu treba stadion ili tržni centar. I onda će shvatiti da mu treba tržni centar koji će se zvati „Partizan“, ali tu više neće biti fudbalera nego prodavačica.
Najveća legenda sa kojom si svirao je Džo Stramer. Ovih dana imali smo slučaj da je dekan Filozofskog fakulteta prekrečio Stramerov mural koga su klinci iz „Grobarskog treš romantizma“ oslikali.
— Mislim da dekan sluša narodnjake, a „Grobarski treš romantizam“ pratim već duže vremena i mislim da je to jedna od najinteresantnijih pojava i umjetničkih pravaca na ovom tlu posle „Novog primitivizma“. Imaju ogroman kapacitet i preporučio bih im da samo nastave da rade tim pravcem. A kad se sledeći put bude birao dekan, kandidat se prvo ima odvesti na koncert Cece i ako mu se usta razvlače u kez, onda ga ne treba birati, a ako počne da dobija ospice po rukama kao ja, onda je preporučljivo da bude dekan Filozofskog.
Kako danas gledaš na Džoa Stramera i postoji li neki lik na muzičkoj sceni poput njega?
— Danas nema takve muzike, savremena muzika je pretvorena u jedan industrijski bućkuriš. To je kao da me pitaš kakve su tendencije u proizvodnji cipela, jer tako danas producenti gledaju na muziku — isključivo kroz profit. Stramerova najveća zasluga je taj njegov stravičan uticaj koji je ostavio na čitave generacije. I meni je najljepše što je on, dok sam putovao po svjetu i sretao razne ljude iz Amerike, Njemačke, Rusije, Kenije, Argentine, Brazila, svima bio isto. To je zaista impozantno da je nečiji rad postao dio ljudi koji između sebe, osim njega, maltene nemaju ništa drugo zajedničko.
Kako bi to definisao?
— To je neka utopijska slika svijeta koja je tad vladala među našom generacijom, i starijima i mlađima, a on je bio predvodnik te utopije. Džo Stramer je bio komandant utopije.
Nastavak intervjua objavljujemo 5. januara.
