Kome smeta Džo Stramer (video)

Možda najmasovniji protest u Beogradu u poslednjih nekoliko meseci održan je u utorak, u 18 časova, na platou ispred Filozofskog fakulteta. Povod, naizgled bizaran u zemlji Srbiji, bila je odluka dekana Vojislava Jelića da prekreči mural Džoa Stramera, dan nakon što su ga mladići iz navijačke grupe „Grobarski treš romantizam“ (GTR) oslikali na jednom od zidova na platou.

Zbog oslikavanja umetničkog dela, čuvar fakulteta dobio je otkaz a „grobari“, treš-romantičari, na dan godišnjice Stramerove smrti organizovali su protest sa zahtevom da se čovek vrati na posao. Solidarnost na delu. Strameru u čast. U Srbiji 2015.

Postavlja se pitanje zašto je dekanu elitnog fakulteta zasmetalo umetničko delo, a ne žvrljotine na istom zidu?

Ne bi trebalo. Pola Beograda je oslikano muralima GTR-a (od Duška Radovića do Caneta i Batice Mirkovića) i nijedan nije prekrečen, niti su ikome zasmetali.

Da li mu je zasmetala navijačka grupa, makar se za 180 stepeni razlikovala od ostalih (kultura umesto huliganizma)?

Teško. Sve da je i „delija“ sa dna kace, dekanu Filozofskog ne bi trebalo da smetaju „grobari“ koji se umesto masovnim tučama i dilovanjem droge zamajavaju delima Kiša i Pekića.

Ili su mu zasmetali lik i delo Džoa Stramera? I šta je to sporno u Stramerovoj biografiji?

Za neupućene, Džo Stramer je bio frontmen Kleša, drugog najznačajnijeg britanskog pank benda ′70-ih. O muzičkom uticaju Kleša uzaludno je trošiti reči, ali pomenimo samo da su bili prvi „beli“ bend koji je ozbiljno svirao „crnu“ muziku (rege). I da se album „London koling“ u svim ozbiljnim anketama našao među deset najboljih rok albuma svih vremena.

Kao nesumnjivi borac za ljudska prava (kako to danas otrcano zvuči) Džo Stramer se borio protiv rasizma, „uterivanja demokratije“ masovnim ubistvima (poslušti album „Sandinista“), siromaštva, besperspektivnosti radničke klase… Poslednji put nastupio je, nekoliko meseci pred smrt, na koncertu podrške britanskim vatrogascima u štrajku.

Kao nesumnjivi humanista, zaslužio je ulicu u Granadi (Španija), u gradu u kome je jedno vreme živeo. U centru Njujorka oslikavanje njegovog murala pretvorilo se u celodnevni umetnički hepening.

Bio je prvi roker posle Lenona koga su smatrali „savešću čovečanstva“. Doduše, nikad ni približno slavan kao njegov, takođe pokojni, zemljak iz Liverpula, ali obojica su zaista to i bili, za razliku današnjih pajaca koji se trude da to budu. Poput lažnog, estradnog humaniste Bona Voksa, pudlice svetskih silnika.

Po svemu sudeći, izgleda da je sporna nesporna biografija Džoa Stramera. Čak i među elitom, čiji bi dekan Filozofskog fakulteta trebalo da bude istaknuti predstavnik. U zemlji Srbiji, gde negativna selekcija nije izuzetak već pravilo. Decenijama. Gde je, kao u „Balkanskom špijunu“, sve suprotno od onoga što izgleda da jeste.

Zato je, najverovatnije, Stramerov lik, oslikan na zidu, 13 godina posle smrti, u vreme kad njegovo ime ništa ne znači u šou-biznisu, podsetnik na nečistu savest i trule kompromise u zemlji kojoj je savijanje kičme način preživljavanja.