Gotovo svake godine, negde oko 10. maja, pišem prigodan tekst povodom Dana Narodnog muzeja u Beogradu. To je, za neupućene (a, nažalost, sve ih je više), ono monumentalno zdanje na Trgu republike, naspram Spomenika knezu Mihajlu, povremeno zaklonjeno skelama.
Dakle, gotovo svake godine pišem taj prigodan tekst i najavljujem da ćemo, eto, sledeće godine u ovo vreme konačno biti u prilici da uđemo u zgradu Narodnog muzeja — rekonstruisanu, adaptiranu, restaurisanu, saniranu… — termini se menjaju, ali stanje ostaje jedno te isto, tužno i neshvatljivo.
Naivčina
Stalna postavka Narodnog muzeja zatvorena je za javnost 2003. zbog, kako su tada obrazložili nadležni, neadekvatnih uslova za izlaganje i zaštitu muzejskog blaga.
Dve godine kasnije, bila sam veoma uzbuđena i radosna pošto sam pogledala prezentaciju idejnog rešenja rekonstrukcije zdanja na Trgu republike. Informacija da će stalna postavka biti nedostupna javnosti do maja 2010. nije me previše uznemirila, jer mi je bilo jasno da je reč o ulaganju u budućnost. Šta je pet godina spram večnosti?
Iz meseca u mesec stizale su vesti o toku priprema projekta koji je podrazumevao kompletnu obnovu i preuređenje unutrašnjeg prostora zgrade, doziđivanje još jednog sprata i ogromne staklene kupole. Planirano je da muzejsko blago bude izmešteno u posebne depoe na obodima grada, za šta je angažovana austrijska firma „Kunsttrans“. Kunsttrans, kunsttrans … kunst-trans-kunst-trans… kunst… trans… trans, trans… tras!
Teatar apsurda
Malo ko je sada u stanju da se seti precizno kada je lepa i optimistična priča o obnovi nacionalnog muzeja počela da poprima obrise teatra apsurda. Sada nam je jasno samo da su sve afere kojima su nam „mazali oči“ nevažne u poređenju sa činjenicom da gotovo deceniju i po ne možemo da vidimo SVOJE kulturno i umetničko blago.
Reč je o periodu koji obuhvata celokupno osnovno i srednje školovanje u Srbiji. Dakle, ima dece u ovoj zemlji koja tokom čitavog bazičnog školovanja nikada nisu bila u prilici da vide šta se to čuva u njihovom nacionalnom muzeju.
Nakon afere „Kunsttrans“, koja se vrtela oko toga da su zaštita i čuvanje muzejskog blaga nezakonito dodeljeni istoimenom preduzeću, pod znakom pitanja se našao i prvi projekat rekonstrukcije. Višemesečne visokoparne kritike na račun stručnosti i kompetentnosti njegovih autora, čaršijske priče o tome da li je u redu da se u muzejskom prostoru otvara „kafana“ i slična raspredanja okončana su jednostavnim objašnjenjem serviranim javnosti — projekat je preskup!
Dobro, preskup je. Smislite nešto jeftinije.
I smisliše. Novo idejno rešenje predstavljeno je javnosti krajem 2010. Novi projekat je trebalo da košta znatno manje nego prethodni, idejno rešenje je pojednostavljeno, rekonstrukcija je trebalo da bude samo delimična. Mnogi su već tada prestali da budu naivni i da veruju da će i ovaj projekat biti ostvaren.
Naravno, nisam ni ja bila previše iznenađena kada sam saznala da je i ovaj projekat oboren. I on je bio preskup. Nekako je, valjda, za narod koji je hronično bez novca, skupoća uvek najjači argument.
Dalijev iscureli časovnik
Nakratko su se pojavile priče o mogućem preseljenju Narodnog muzeja u neki drugi objekat, recimo u glavnu zgradu pošte, a potom je reč „rekonstrukcija“ zamenjena novom, takođe stranom, ali nešto lakšom za izgovor rečju „sanacija“.
Pre dve godine javnosti je predstavljena i Fondacija Narodnog muzeja u Beogradu, zamišljena po uzoru na velike svetske ustanove kulture. Ona je trebalo da omogući da se naš Narodni muzej finansira od sponzorstava i donacija. O njoj više niko ne govori.
Usledila je nova predstava: svečano pokretanje sata koji odbrojava vreme potrebno za završetak sanacije Narodnog muzeja. Sat je pompezno aktiviran, nedugo potom postavljene su skele na fasadu muzejskog zdanja. Jedno vreme smo, prolazeći tuda, mogli da čujemo i radnike koji se dovikuju po tim skelama, kuckanje, lupkanje. Nešto se radilo. Sat je za to vreme otkucavao sekunde, minute, sate, dane… Rok za njegov poslednji otkucaj bio je baš ovaj 10. maj.
T-E-N-D-E-R — ovako se ne piše reč „Godo“
Dakle, trebalo je da pišem ovih dana prigodan tekst povodom konačnog otvaranja stalne postavke Narodnog muzeja u Beogradu.
Prigodni tekst je pred vama, ali jedino što mogu da napišem jeste da — stalna postavka neće biti otvorena ni ovog 10. maja.
Nezvanično me u samom muzeju obavestiše da se nadaju da će se to dogoditi — narednog 10. maja! Sanacija je trenutno, kako mi rekoše, „u fazi tendera“. Još jedna popularna strana reč.
Ovog 10. maja, na Dan Narodnog muzeja, biće dodeljene zahvalnice sponzorima, donatorima, saradnicima i prijateljima ove nacionalne ustanove kulture. Eto prilike da se prisetimo Fondacije.
Što se samog muzeja tiče, sređena mu je fasada, unutra su doterani prizemlje i prvi sprat — okrečeni su zidovi, obnovljene su vodovodne i električne instalacije, razni sitni zanatski radovi. Sve ostalo čeka — tender!
Još jedan 10. maj dočekujemo bez mogućnosti da kad god poželimo povedemo svoju decu u Narodni muzej u Beogradu i da im pokažemo figurine iz Lepenskog vira, slike Paje Jovanovića, Uroša Predića, Nadežde Petrović… Renoara, Monea, Matisa, Kandinskog, Šagala, Pikasa… Možemo da im ponudimo jedino da listaju monografije s reprodukcijama. A svi koji su ikada bili u prilici da uživo gledaju slike koje su prethodno videli u knjigama shvataju u čemu je razlika.
Sve boje duge
O Narodnom muzeju se više i ne piše. Čak su i mediji digli ruke od njega. Tu i tamo neko ga spomene onako usput, kao kuriozitet: „Hej, jeste li vi svesni da mi već deceniju nemamo Narodni muzej?“ Ostali obično samo duboko uzdahnu i slegnu ramenima. Šta reći?
Kada o tome pitate nadležne, kažu vam da nisu nadležni, ili vas upute na neke druge nadležne. I onda „šetate“ s pitanjima od Narodnog muzeja do Ministarstva kulture, od Ministarstva kulture do raznih ekspertskih, tenderskih i drugih komisija… Ili vam ljubazno odgovore na pitanja uopšteno, iznošenjem statističkih podataka, administrativnih začkoljica, planova na papiru, praznih obećanja.
I, naravno, uvek su za to što nam je zaključan Narodni muzej krivi neki žuti, crveni, plavi, crni, beli, zeleni. Svesno sam izbegla da napišem ijedno ime jer — odgovorni smo svi mi. Odgovorni smo zato što smo nemarni prema sopstvenoj kulturnoj baštini, što ne razumemo koliko nam je ona važna, što kulturno i umetničko nasleđe doživljavamo kao luksuz i nešto bez čega se može.
