Za knjigu „Srbi 1903-1914: Istorija ideja“ čiji je priređivač, urednik i autor nedavno je dobio nagradu „Ilarion Ruvarac“ Matice srpske koja mu je dodeljena za najbolje delo iz istoriografije za 2015. godinu. Reč je o svojevrsnom zborniku tekstova 22 autora iz različitih oblasti koji, objedinjeni, predstavljaju uvid u srpsku veliku epohu i tzv. zlatno doba, ali i akademsku polemiku, pre svega sa našom aktuelnom, kako Ković kaže, revizionističkom istoriografijom.
„Mi se u poslednjih dvadesetak godina suočavamo sa talasom revizionističke istoriografije. Ona pokušava da prilagodi tumačenje istorije nečemu što je trenutni politički odnos snaga. Od Srba, koji se računaju kao strana koja je izgubila ratove iz ′90-ih, očekuje se da revidiraju svoju istoriju, a u fokusu je 19. vek“, kaže on.
Podsećajući da nauka nije dogma i da se tamo gde ima diskusije ne može očekivati jednoglasje, Ković ipak dovodi u vezu istorijski revizionizam sa trenutnom političkom situacijom.
„Pokušava se sa usađivanjem krivice i odgovornosti. Traže se uzroci, recimo Srebrenice u Načertaniju Ilije Garašanina, u delu Vuka Karadžića, u Njegošu… Danas imate ozbiljne srpske istoričare koji prihvataju tu suštinski neokolonijalnu dogmu u kojoj se od vas traži da sami sebe optužujete. Oni i kažu da je doba 1903-1914. izvor svih zala. Zašto? Zato što taj deo srpskih istoričara smatra da je glavni izvor nevolja radikalna stranka Nikole Pašića, onda se dođe do Balkanskih ratova koji se svode na srpski progon Albanaca, pa se zatim kaže da je to jedna linija koja vodi od Svetozara Markovića, Nikole Pašića, Apisa i stigne se tako sve do Slobodana Miloševića. Danas imate srpske istoričare koji u tome pronalaze protofašizam. U središtu te priče je teorija modernizacije, a biti moderan, kad čitate te istoričare, znači ličiti na Britance. I sve što se razlikuje od istorije Britanaca — s tim nešto nije u redu. Onda tražite uzroke defekata vaše sopstvene istorije i vaše političke kulture. To je izvorno kolonijalni, autokolonijalni i autošovinistički diskurs, usudio bih se da kažem“.
Na pitanje da li se jasno mogu povući granice između akademske polemike i diskreditacije (jedan tekst u knjizi posvećen je osporavanju Jovana Cvijića) Ković kaže:
„Svako ima pravo da hvali ili da osporava, samo se mora razlučiti šta je nauka. Kada danas osporavate Jovana Cvijića koji je umro pre sto godina — a mrtva usta ne mogu da se brane — vi u stvari legitimišete svoju političku poziciju. Tako je i sa dobom 1903-1914. — legitimišete političku poziciju koja je danas ekstremno kritična prema srpskom nacionalizmu. Ovde je u suštini reč o tome da mi pokušavamo da optužimo svoje pretke za sopstvenu slabost. To što smo uradili ′90-ih je naša odgovornost, a ne Nikole Pašića i kralja Aleksandra zato što su stvorili Jugoslaviju. Pitanje je šta mi danas činimo i šta ćemo činiti. Najlakše je da optužimo pretke“.
O evropskom kontekstu današnje Srbije i mogućim sličnostima sa Srbijom od pre jednog veka, Miloš Ković kaže da onoliko koliko je tadašnja Srbija ličila na tadašnju Evropu, toliko današnja Srbija liči na današnju Evropu.
„Nemate danas u Evropi državnike onog formata kakve ste imali tada. Pogledajte današnju Francusku, njenu kulturu i onu s početka 20. veka, Evropa je danas pod pritiskom tog severa, angloameričkog i germanskog korpusa zemalja. Latinska Evropa se ućutala u kulturi. Gde su sada veliki intelektualci, gde je Felini u Italiji, gde je Sartr u Francuskoj. U kulturnom smislu, Evropa se ućutala. Tako je i sa Srbijom. Dolaze nam u Beograd neki činovnici iz EU, bezizražajni i još dok su ovde razmišljaju koju će sledeću poziciju da zauzmu u Briselu. Šta će biti sa nama —ne zanima ih. Tako je i u kulturi. U Evropi sada imamo teror političke korektnosti, novi oblik totalitarizma, doba novog imperijalizma, kolonijalizma, koje se valja i pokušava da sruši sve pre sobom. To je kontekst u kojem mi živimo, ali vidimo takođe i da je, uprkos svim katastrofama koje smo prošli, naša kultura i dalje u stanju da stvara velikane, umetnike, sportiste… Samo je pitanje da li će ova zemlja umeti da im dâ šansu. Srbija 1903-1914. je to umela. Današnja Srbija tako nešto, bojim se, ume sve manje“, zaključuje Ković.
