Prvak čuvenog Marijinskog teatra iz Sankt Peterburga Denis Matvijenko nastupio je pred beogradskom publikom 19. aprila u baletskom spektaklu „Radio i Julija“. Muzička podloga za ovu modernu plesnu interpretaciju Šekspirove tragedije o veronskim ljubavnicima jesu numere kultnog britanskog benda „Rejdiohed“.
Baletska predstava je pre deset godina, kada je postavljena, predstavljala početak uspešne saradnje Matvijenka s uglednim koreografom Edvardom Klugom. Publika u Sava centru bila je u prilici da uživa i u baletu „Kvatro“ koji je Klug osmislio specijalno za Matvijenka i njegove kolege — suprugu Anastasiju, Leonida Safranova i Olesiju Novikovu.
Pored toga što je dobio niz prestižnih međunarodnih baletskih priznanja, Denis Matvijenko je posvećen i radu na popularizaciji baletske umetnosti i kulture uopšte. Godinu i po dana bio je na čelu Nacionalne opere Ukrajine, a od leta ga očekuje novi izazov: prihvatio je da vodi baletsku trupu Državnog teatra, opere i baleta u Novosibirsku.
Odluka da radi u ruskom pozorištu izazvala je burne reakcije medija u njegovoj rodnoj Ukrajini.
Gostovanje proslavljenog umetnika u Beogradu iskoristili smo za razgovor o baletskoj predstavi „Radio i Julija“, saradnji s Edvardom Klugom, izazovima na koje nailazi umetnik koji je prihvatio odgovornost da vodi teatar, ali i o aktuelnim odnosima Rusije i Ukrajine i stavu čoveka koji se bavi stvaralaštvom prema tragičnim događajima koji su pogodili dva naroda.
Spektakl „Radio i Julija“ je neuobičajeni spoj baleta, drame i rok muzike. Šta je Vama, u umetničkom smislu, doneo rad na ovoj predstavi?
— Kao prvo, to je moj prvi ozbiljan plesni eksperiment. Kao drugo, to je moja prva saradnja s koreografom Edvardom Klugom, koja se, prema mom mišljenju, pokazala kao veoma uspešna. Klug i ja zajedno radimo i danas, bukvalno sutra ujutru letim u Maribor i radim njegov balet „Per Gint“. Postali smo, da tako kažem, odličan tandem.
„Radio i Julija“ je veoma uzbudljiv balet i doprinosi popularizaciji baletske umetnosti, jer mnogi ljudi dolaze da čuju muziku „Rejdioheda“, a u prilici su da uživaju i u plesu. To je veoma neobično. Publika je šarolika, čine je i stari i mladi, i mi ovaj balet izvodimo s velikim uspehom.
Vi ste se popularizacijom baletske umetnosti bavili i kao upravnik Nacionalne opere u Kijevu, to Vam je bio jedan od osnovnih ciljeva. Da li je jednom umetniku teško da se bavi vođenjem teatra, organizacijom, administrativnim poslovima, da preuzme na sebe obaveze koje nisu kreativne?
— Prilično je teško, zato što se ne bavim samo sobom, nego i drugim umetnicima. Mora se osmišljavati neka strategija razvoja teatra. To je veliki posao. Ipak, to je i veoma interesantno, jer imam veoma mnogo baletskog iskustva. I imam potrebu da to prenesem.
Da li ste na čelu Nacionalne opere u Ukrajini uspeli da ostvarite svoje ideje i zadatke koje ste sebi postavili?
— U početku sam uspevao, ali potom je došlo do razlaza s direkcijom opere, jer se ne dopada svima da se bave popularizacijom umetnosti… I ne samo popularizacijom… U svakom slučaju, ja se bavim onim što mnogo volim, i to je jedino što umem da radim.
Proslavili ste se izvodeći uloge u klasičnim baletskim predstavama, potom ste počeli da istražujete moderan plesni izraz. Šta Vas nadahnjuje u klasičnom, a šta u modernom baletu?
— Ja sam već 20 godina na sceni i izveo sam gotovo svu klasiku, u mnogo različitih postavki. Zbog toga, svaki igrač moga nivoa traži za sebe savremene koreografije. Savremena koreografija je uvek nešto novo, radite s koreografom, eksperimentišete, imate neke nove ideje. U klasici ne možete tako da se razigrate, jer ona u svakom slučaju ima neka svoja pravila. Mnogo sam igrao klasiku, i mnogo je volim, ona je osnova svega, ali želim da uradim nešto više. Više je slobode u savremenom baletu, naravno.
„Romeo i Julija“ je klasično dramsko delo, poznato svima. Šta ste Vi i Edvard Klug uneli novo u njega?
— Siže je ostao isti, tragičan, ali je koreograf Edvard Klug sve to postavio veoma apstraktno. Za nekoga Romeo i Julija ne umiru, za nekoga ne ostaju zajedno, to je priča koja nije zatvorena, Edvard ju je postavio tako da svako može da je protumači onako kako želi.
A kako je na Vas uticala muzika „Rejdioheda“?
— Muziku za ovu baletsku predstavu odabrao je koreograf. Edvard Klug je veliki poklonik „Rejdioheda“ i želeo je da radi na tome. Sama muzika je veoma uzbudljiva, glas Toma Jorka oduzima dah. Niko ne može da ostane ravnodušan.
Vi ste rođeni u Ukrajini, sada živite i radite u Rusiji. S obzirom na aktuelne političke događaje i odnose dve zemlje, kako kao umetnik vidite granice koje su se isprečile između dva naroda?
— Nema granica u umetnosti, ali, nažalost, politika ipak utiče i na nas koji se bavimo stvaralaštvom, ljude iz umetnosti, mi smo se takođe suočili s onim što se događa. Kao posledica svega toga pojavila se ogromna glupost. Tu je veoma mnogo gluposti, uzgred, i onih koje dolaze od novinara koji naduvavaju stvari i od komaraca prave magarce, kako u Ukrajini tako i u Rusiji.
Jeste li imali probleme zbog toga što ste iz Ukrajine došli u Rusiju?
— Nisam imao probleme, ali je u početku bilo veoma mnogo priča o tome po medijima. Zbog toga se sada trudim da ne govorim ni o jednoj ni o drugoj strani. Za mene ne postoji politika, ja sam umetnik i pokušavam da stvaram, a ne da se bavim svakojakim glupostima. To je posao za političare!
