Čuveni ruski reditelj, autor filmova „Taksi bluz“, „Ostrvo“, „Car“, koji su osvojili srca poklonika sedme umetnosti u Srbiji, u Beogradu boravi kao gost 44. Međunarodnog beogradskog filmskog festivala Fest. Lungin predsedava žirijem glavnog takmičarskog programa festivala, a odluku o najboljem ostvarenju u međunarodnoj konkurenciji saopštiće na zatvaranju festivala 6. marta.
S Pavelom Lunginom smo razgovarali o filmovima s ovogodišnjeg Festa, o filmskoj umetnosti i njenoj ulozi u kreiranju svesti savremenog čoveka, kao i o velikim dilemama s kojima se u ovom trenutku suočava čovečanstvo. Ponajviše nas je zanimalo ima li današnji svet neku nadu i utehu, poput onih koje pronalaze junaci u filmovima našeg sagovornika.
Kako ocenjujete filmove u ovogodišnjem glavnom programu Festa?
— Filmovi su prilično raznovrsni, to je internacionalni izbor. Čini mi se da svi, na ovaj ili onaj način, govore o mladoj generaciji, o problemima života mladih, o teškoćama s kojima se suočavaju na životnom putu, pri čemu nije reč o materijalnim teškoćama, nego o teškoćama duhovnim. Zbog toga smatram da je program veoma interesantan.
Vi često govorite o tome da su savremeni filmovi previše detinjasti, da je problem savremene filmske industrije to što proizvodi ostvarenja koja su prevashodno namenjena zabavi, da nema dobrih scenarija, da su filmske priče previše uprošćene. Filmovi koji se prikazuju na Festu, međutim, nisu u skladu s tim utiskom.
— Na Festu su filmovi koji ne traže veliki komercijalni uspeh, zbog toga oni govore o teškim stvarima, o teškim problemima.
Kada govorite o komercijalnim filmovima, odnosno o onim ostvarenjima čiji je cilj, kako kažete, prevashodno da zabave gledaoce, kritikujete i rusku kinematografiju. S obzirom na to da do nas u Srbiji ruski filmovi dolaze mahom zahvaljujući festivalima, poput Festa, Palića, Festivala autorskog filma, mi smo u prilici da gledamo umetnička ostvarenja koja su itekako ozbiljna. Hoću da kažem da je za prosečnog ljubitelja ruske kinematografije iz Srbije prilično iznenađujuće kada čuje da su ruski filmovi neozbiljni, detinjasti.
— Većina naših filmova su dečji, to su sve blokbasteri, istorijski ili nekakve komedije, to su sve filmovi koji su u suštini jednostavni. Isto kao i u američkoj kinematografiji. Inače, širom sveta se radi po uzoru na američku kinematografiju. Američka kinematografija je jedna velika industrija i oni prave kako blokbastere tako i interesantne umetničke filmove. Za sada kod nas nema takve industrije, kao što nema ni kod vas, a mi se trudimo da imitiramo tu industriju. Pokušavamo da zaradimo novac praveći filmove koji liče na te američke koji dobro zarađuju. Ipak, dobri filmovi postoje, oni se snimaju i prikazuju. Industrija funkcioniše otprilike po principu — od 100 snimljenih filmova, pet je dobrih. Potrebno je snimiti 100 filmova kako bi se dobilo pet odličnih. Ali kod nas sada postoji ogroman broj komedija, snima se veliki broj jeftinih komedija za omladinu i patriotskih filmova, po pravilu vezani za prošlost, za istoriju, po pravilu povezani s ratom, Prvim, Drugim svetskim ratom, s velikim carevima, s velikim imperatorima…
A u čemu je stvar? Ako pođemo od toga da je kinematografija svojevrsno ogledalo društva, volela bih da mi kažete kakav biste zaključak o onome što se u ovom trenutku dešava u svetu doneli kada biste informacije o događajima crpli isključivo iz najnovijih filmova, kada uopšte ne biste pratili vesti?
— To je veoma veliko, složeno pitanje. Razne kinematografije govore o raznim stvarima.
Dobro, onda, recimo, ako govorimo o Rusiji, kakav bi bio zaključak?
— U Rusiji filmska umetnost govori o snazi nacionalnog ponosa Rusa jer nije baš sve u redu. Postoji blok filmova koji pokušavaju da govore o socijalnim pitanjima, o problemima svakodnevnog života, ali moram da kažem da naš gledalac ne voli da gleda takve filmove.
Zbog čega?
— Ko voli da ide kod lekara? Volite li da idete kod lekara? Niko ne voli. Lekar govori neke ne baš prijatne stvari. Lečenje je bolno. U tom smislu se mi, čini mi se, razlikujemo od istorije američke kinematografije… Oni su kroz film rešavali ogromne socijalne probleme, imali su seriju filmova posvećenih problemu rasizma, seriju filmova posvećenu bolestima poput side, o tome da je sramota biti rasista… Imali su ogromnu seriju filmova o korupciji u policiji. To jest, oni prilaze filmu iz psihoanalitičkog ugla, pokušavaju da prepoznaju probleme i da ih istraže, analiziraju i da to prikažu. A mi filmu prilazimo samo kao prema umirenju, kao da film treba da ti kaže da je sve u redu.
Sada radite na filmu „Pikova dama“, u čijoj su osnovi dva klasična dela, literarno i muzičko — Puškinova novela o mladiću koji neočekivano uleće u svet kocke i koga preterana žudnja za novcem i uspehom dovodi do propasti i istoimena opera Petra Iljiča Čajkovskog. Na šta ste se Vi usredsredili u ovom filmu?
— „Pikova dama“ je zasnovan na klasičnim ostvarenjima, ali je to savremena priča o mladoj generaciji. Ja ponavljam siže „Pikove dame“, govorim o mladom tenoru koji želi da dobije glavnu ulogu u operi „Pikova dama“ i koji je zbog toga spreman da učini sve što je moguće, da dobije novac, slavu. Poput glavnog junaka „Pikove dame“ Germana, on zbog toga upada u veoma teške situacije. To je jedna savremena interpretacija „Pikove dame“, na osnovu opere. To je svojevrsna sinestezija filma, zasnovanog na savremenom scenariju, i opere. Čini mi se da je vrlo jedinstven, ni sa čim ne bih mogao da ga uporedim. On je na neki način u službi opere. Tu su i opera i savremenost.
Govorili smo o tome kako savremeni svet izgleda u ogledalu filmske umetnosti. A kako izgleda u stvarnosti, kako Vi razumete ono što se događa oko nas, situaciju na Bliskom istoku, sukob u Siriji, u Ukrajini, situaciju u vezi s Krimom, terorizam, izbegličku krizu?
— Mislim da je naišla neka nova etapa u civilizaciji koju ni mi sami još ne možemo da razumemo u celini. To je, očigledno, povezano s pojavom interneta, očigledno je povezano s produžavanjem ljudskog života, s novim lekovima… s tim što porodica više ne igra tako važnu ulogu jer rođenje novog čoveka može da preuzme na sebe nauka… Ulazimo u neku novu etapu i vidimo borbu dva sveta, od kojih jedan ne želi da se menja, a to je svet Bliskog istoka, a s druge strane je napredni svet Evrope.
Mislite da taj napredni zapadni svet želi da se menja? Evropa se suočava s nizom novih problema s kojima ne zna kako da izađe na kraj, i njoj je potrebna promena…
— Problema je veoma mnogo… ali čini se da Evropa ipak ide nekim putem tehničkog progresa, ne govorim da je to dobro, ali govorim o borbi većeg dela civilizacije i jednog sveta koji ne želi da se menja. U tome i jeste glavna protivrečnost. Ne želim da stavljam pluseve i minuse.
Pritom, ne znam kako bi umetnost mogla da reši ovo što se trenutno dešava u svetu, zaista ne znam. Kao umetnik ja ne volim rat. Došao je nekakav period napetosti koju je veoma teško objasniti. Racionalno je nemoguće objasniti. Jedino što možemo da učinimo jeste da govorimo o čoveku, a ne o politici, čini mi se.
U jednom intervjuu ste izjavili da su krize neophodne za razvoj čoveka i čovečanstva, da one omogućavaju promene. Da li se u tome mogu videti nada i uteha za ovaj svet?
— Kažu da bolovanje od gripa može da bude dobro jer obnavlja organizam. Kriza je obnavljanje… Ali od gripa se može i umreti.
U čemu Vi pronalazite utehu?
Uvek je interesantno čuti šta o događajima oko nas misle umetnici, intelektualci, udaljiti se od informacija koje plasiraju mediji, političari, vojni analitičari…
— Umetnici su uglavnom nervozni ljudi, oni ništa ne mogu da kažu. Ne znam kako da odgovorim na ova pitanja jer na njih čak ni rimski papa nema odgovor.
A kako ocenjujete papin nedavni susret s patrijarhom Kirilom na Kubi?
— Odlično. Smatram da svi hrišćani treba da se ujedine. To je veoma dobra vest, naravno… Nažalost, ona ne može mnogo toga da promeni. To je bilo potrebno učiniti mnogo, mnogo ranije… Pre 500 godina.
Za kraj, recite mi kako vidite ulogu Rusije u svetu u ovom trenutku i u budućnosti?
— Rusija je uvek igrala veliku ulogu u svetu i uvek će je igrati. U krajnjoj meri, ne možemo se praviti da je nema.
Intervju sa proslavljenim ruskim rediteljem urađen je zahvaljujući redakciji "Ruskog ekspresa".
