U politici, neke stvari uvek počinju na isti način. To pogotovo važi za inicijative koje se prema Balkanu upućuju iz nemačkog parlamenta. Jer Nemci su sistematičan narod i ne menjaju recept za uspeh ukoliko je delotvoran. A sistem je sledeći: prvo se u lokalnim medijima pojavi vest, nezvanična, šta poslanici nemačke vladajuće stranke zahtevaju od određene države.
O tome se piše, raspravlja, demantuje, koliko je potrebno. Nakon toga dolaze delegacije, ne izjašnjavaju se o tom pitanju, nemački ambasador demantuje inicijativu; posle u svojim izjavama postaje sve blaži i blaži i nastoji da inicijativu predstavi kao nešto normalno, benigno.
Nakon toga, stižu emisari koji otvoreno isporučuju zahtev, bez suvišnih komentara — kratko i jasno, naređivački, vojnički. Opet slede rasprave, analize, demantovanja, kampanja koja javnost dotične zemlje treba da uveri da se radi o normalnoj, benignoj stvari.
I to traje, dok inicijativa i zvanično ne postane deo politike nemačke Vlade. Kažemo zvanično jer inicijativa je već odavno nezvanično inkorporirana u njenu agendu, zapravo, odande je i potekla. Nemačka tada vrši pritisak sve dok dotična zemlja ne bude stavljena pred svršen čin i primorana da prihvati sve njene uslove.
Sećamo se da je tako bilo sa famoznih deset nemačkih uslova za početak pregovora Srbije za pristupanje EU. Nešto slično nemački poslanici danas rade sa Bosnom i Hercegovinom.
Za sada je stigla vest iz Bundestaga, nezvanična naravno, da poslanici vladajuće CDU/CSU, kancelarke Angele Merkel, planiraju da od nje traže da u evropskim institucijama inicira promene Dejtonskog mirovnog sporazuma i, samim tim i Ustava BiH. Sve u cilju poboljšanja funkcionisanja ove balkanske države.
Nemački poslanici, takođe, za sada govore o odgovornosti svih strana za stanje u BiH, ne optužuju nikoga posebno i tvrde da bosansko-hercegovački političari malo brinu za interese naroda.
Iz priloženog se ne može eksplicitno zaključiti na koga nemački poslanici ciljaju, međutim na osnovu dosadašnje prakse, može se naslutiti ko će biti okrivljen za sveopšte stanje stagnacije u BiH. Dežurni krivac postoji odavno, a to je predsednik Republike Srpske Milorad Dodik. On je samo personifikacija problema koji zapadni deo međunarodne zajednice ima sa postojanjem Republike Srpske.
Srpski entitet u BiH od svog osnivanja trn je u oku Zapada. Zašto, zna se. Međutim, za razliku od Federacije BiH, bošnjačko-hrvatskog entiteta stvorenog u Vašingtonu pod pritiskom SAD, Republika Srpska je stvorena voljom naroda. Ta je volja nekoliko puta potvrđena.
Zato je bilo potrebno kod građana RS stvoriti ubeđenje da bi unitarna država bila bolja od konfederacije kakva danas postoji. Kada već visoki predstavnici svojim odlukama nisu uspeli da stvore unitarnu BiH, pristupilo se političkim i finansijskim pritiscima i organizovanjem „obojenih revolucija“.
Revolucije su počele prvo u Federaciji, „spontanim“ okupljanjem građana u Sarajevu i Tuzli, a kada je pokušaj prenošenja nemira u RS propao, posle pauze od par godina, pokušano je sa huškanjem opozicije na vlast RS. Afere koje su pripisivane harizmatičnom predsedniku RS samo su bile deo kampanje, međutim, zbog žilavog otpora, izgubile su na jačini i nestale u vrtlogu događaja.
Prema svemu izloženom, posmatrač se ne može oteti utisku da je najavljena inicijativa poslanika Bundestaga samo otvaranje novog fronta protiv Republike Srpske, uvijeno u oblandu nemačke brige za boljitak građana BiH. Istu brigu za napredak pokazivali su i austrougarski okupatori, gradeći pruge po BiH, sve u cilju napretka. A zapravo ih je samo zanimalo kako da na najbrži način dopreme drvo posečeno u bosanskim šumama.
Na kraju, kako bi trebalo da izgleda revizija Dejtona? Stvoriti unitarnu BiH u kojoj bi srpski narod bio majorizovan? Hoće li unitarna BiH promeniti narav bosanskih političara i naterati ih da se manje brinu o sopstvenim, a više o interesima građana? Odgovor na ova pitanja je negativan, naravno.
Ono što bi zapadni planeri trebalo da imaju na umu jeste da je Republika Srpska jedini funkcionalni deo BiH. Za razliku od Federacije, mastodonta sa 18 vlada i parlamenata, sa bezbrojnom birokratijom, sve institucije u Republici Srpskoj su demokratske i delotvorne.
Ako već žele reviziju Dejtona, nemački poslanici bi trebalo da se fokusiraju na Federaciju BiH i reformu njenih, gotovo nepostojećih, institucija. Oni to, naravno, neće uraditi. Po već oprobanom receptu, uslediće rasprave, demantiji, priče o paranoji u RS oko njenog ukidanja, do poslednjeg koraka — ultimativne isporuke zahteva.
Problem zapadnih političara je, međutim, u tome što nijedan od njihovih pokušaja ukidanja RS do sada nije uspeo. RS je iz svake krize izlazila samo jača, sa stabilnijim institucijama i većom rešenošću da njeni građani sami odlučuju o svojoj sudbini.