„Nedovršeni mir“, „zemlja zamrznutog konflikta“, ali i „protektorat pod patronatom Visokog predstavnika Bosne i Hercegovine“ samo su neke od fraza koje su se mogle čuti u analizama stanja u BiH povodom 20 godina postojanja Dejtonskog sporazuma.
Dejtonski sporazum je okončao oružani sukob u BiH 1995. godine, ali 20 godina kasnije BiH i dalje nije samostalna država, slažu se analitičari. Kao glavnog krivca za to mnogi u BiH označavaju Kancelariju visokog predstavnika, koja prema tzv. bonskim ovlašćenjima i dalje ima, barem na papiru, moć da kontroliše jednu, u ovom slučaju, srpsku stranu.
Politički analitičar iz Banja Luke Anđelko Kozomara podseća da su bonska ovlašćenja doneta na zatvorenoj sednici u Bonu tokom samozvanog saveta za primenu mira koji je visokom predstavniku dao pravo da može da smenjuje izabrane političke funkcionere u BiH.
„To se, međutim, isključivo odnosilo na Republiku Srpsku, zato što je tada izabrani predsednik RS Nikola Poplašen, ’pretio‘ da će tenkovima zaštiti RS od strane agresije. To je bio okidač, povod za strance da napišu bonska ovlašćenja kako bi mogli njega, ali i sve buduće funkcionere RS, da smenjuju kada im se prohte, odnosno, kada im ne bude odgovarala njihova politika“, objašnjava Kozomara.
Komentarišući sve češće pominjanje bonskih ovlašćenja od strane sadašnjeg visokog predstavnika Valentina Incka u vezi sa odlukom Republike Srpske o referendumu o Tužilaštvu i Sudu BiH, naš sagovornik smatra da ta ovlašćenja Incko ne bi aktivirao, ali bi svakako našao drugi način da se „bori“ protiv RS. Kozomara kaže da je uloga visokog predstavnika, koji je u okviru Dejtonskog sporazuma bio zadužen da nadgleda sprovođenje Aneksa 10, koji se odnosi na civilni deo sprovođenja sporazuma, danas u BiH — nepotrebna.
„Neodrživo je da stranci traže da BiH snažnim koracima ide ka Evropskoj uniji sa protektoratom oličenom u OHR–u. To je nespojivo jedno sa drugim i treba ukinuti ili OHR, ili put BiH ka EU. Treba reći i da je pre tri godine otvorena kancelarija Evropske komisije, tako da se ne zna šta je čija nadležnost i čija je nadležnost veća — njihova ili Kancelarije visokog predstavnika“, pita se naš sagovornik.
Kozomara kaže da je glavni problem što svet, zapravo, ne zna šta će sa BiH.
„Mislim da se prećutno dozvoljava da BiH kao država polako odumire, ne da se raspadne, nego da krajnje rešenje bude pretvaranje u jedan novi koncept po sistemu Velike Britanije. Znači da država ima određene nadležnosti, koje su i predviđene Dejtonom — vojska, jedna stolica u UN, jedinstven fiskalni sistem (valuta), a da sve ostalo bude na entitetima“, predviđa Kozomara. To je po njegovom mišljenju moguće samo ako se entitetima vrati sve što su im prethodni visoki predstavnici oteli od nadležnosti.
Profesor Fakulteta političkih nauka iz Sarajeva Mirko Pejović kaže da se ne sme zaboraviti da je Dejton međunarodni sporazum koji je zaustavio rat i koji je za uspostavljanje mira predvideo međunarodne vojne i civilne snage u čemu i jeste njegova specifičnost.
„Ovaj sporazum nije samo doneo mir, već i osnovu za izgradnju društva i države u uslovima mira, i zato je od velike važnosti za BiH“, kaže on, ne sporeći da se lako može postaviti pitanje zašto za ovih 20 godina reforme nisu išle brže i zašto nema boljeg demokratskog kapaciteta.
Naš sagovornik donekle za ovakvu situaciju krivi i stranke u BiH, jer još se sve odlučuje u vrhovima stranaka, a ne u Parlamentu BiH. Mada Pejović smatra da sve do ulaska BiH u EU ovoj državi treba neki međunarodni nadzor, uobličen kroz Kancelariju visokog predstavnika po Dejtonu, on ipak kaže da ni on ne razume do kraja ulogu bonskih ovlašćenja.
„To vam je nedefinisano… Ali Dejtonski sporazum je jedan i on je vrlo jasan i podrazumeva da će se BiH integrisati u Evropsku uniju, a to znači i unutrašnju integraciju i razvijanje institucija. U tom smislu to bi na neki način značilo i nadogradnju Dejtonskog sporazuma“, kaže on.
Pejović podseća da se bonska ovlašćenja i ne koriste od kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju BiH sa EU.
Ipak, profesor Pejović napominje da je visoki predstavnik „vrhovni tumač Dejtonskog sporazuma i svih njegovih aneksa“ i da u uslovima u kojima bi se pogoršali mir, sigurnost i ljudskih prava on može u ime Ujedinjenih nacija i međunarodne zajednice da preduzme mere koje će zaštiti mir.
Dekan Fakulteta političkih nauka u Banja Luci Nenad Kecmanović je u razgovoru sa Sputnjikom između ostalog rekao da se često u Republici Srpskoj ističe broj od nekih 60 ili više zakona, jednokratnih smenjivanja i ostalih odluka visokih predstavnika.
„Sažeto rečeno, tu se radilo o sistematskom otimanju nadležnosti Republike Srpske, otimanju u odnosu na ono što je izvorni Dejtonski sporazum. To su sve van dejtonske odluke koje su nametnute odlukama visokih predstavnika na osnovu bonskih ovlašćenja, koja je čak i Venecijanska komisija osporila, i uprkos tome što je funkcija visokog predstavnika u Dejtonu ograničena na 10 godina, što znači da je već 10 godina to u odnosu na Dejton nelegalna institucija“, konstatovao je Kecmanović.
Opšti okvirni sporazum za mir u Bosni i Hercegovini, poznatiji kao Dejtonski mirovni sporazum, dogovoren je pre ravno 20 godina u vazduhoplovnoj bazi Rajt Paterson kod Dejtona, u američkoj državi Ohajo 1995. godine. Ovim aktom koji je popisan 14. decembra u Parizu iste godine stavljena je tačka na rat u Bosni i Hercegovini, a Bosna i Hercegovina podeljena na dva dela: Muslimansko–hrvatsku federaciju i Republiku Srpsku. Glavni učesnici sklapanja tog sporazuma su bili tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Republike Bosne i Hercegovine Alija Izetbegović, predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, američki posrednik Ričard Holbruk i general Vesli Klark.
Bosna i Hercegovina je od 1995. do danas imala sedam visokih predstavnika. Bili su to: Karl Bilt (1995–1997), Karlos Vestendorp (1997–1999), Volfgang Petrič (1999–2002), Pedi Ešdaun (2002–2006), Kristijan Švarc Šiling (2006–2007), Miroslav Lajčak (2007–2009) i Valentin Incko, koji je na tom položaju od 2009. godine do danas.
Kancelarija visokog predstavnika Bosne i Hercegovine (OHR) je vodeća organizacija za civilni aspekt implementacije mira u BiH. Mandat visokog predstavnika preciziran je u Aneksu 10 Dejtonskog sporazuma u kojem se visoki predstavnik proglašava konačnim autoritetom u zemlji za tumačenje sporazuma o implementaciji civilnog dela mirovnog ugovora. Veće za implementaciju mira (PIK), koje čini grupa od 55 zemalja i međunarodnih organizacija koje vode proces implementacije mira, kasnije je dalje razradilo njegov mandat.
