Vidljivost. Ova jedna reč sublimiraće sve odgovore na pitanje: Šta mogu Dveri (ili koalicija Dveri-DSS) u parlamentu Srbije?
Pa i odgovore na pitanje: Šta može opozicija u novom sazivu srpske skupštine?
Dakle, ne mogu puno toga da promene, tačnije gotovo ništa ne mogu da promene. Ali ipak mogu neke stvari da pomere.
U ovoj analizi bavićemo se prvenstveno pozicijom DSS-Dveri i kroz analizu njihovog skupštinskog i sveukupnog političkog delovanja dati sliku i ostatka opozicije, ali i čitave parlamentarne scene.
Ni dekor ni dominanti faktor
Iako je lista predizborne koalicije DSS-Dveri na konačno upravo završenim izborima zajedno osvojila manje procenata glasova izašlih građana nego prosti zbir DSS-a (4, 2 odsto) i Dveri (3, 57) glasova koji su ove dve partije dobile na parlamentarnim izborima pre dve godine, sada deluju potencijalno jači.
Ta snaga se ne ogleda previše u broju mandata (zajedno ukupno 13) već u snazi ideje i poruke koju šalju. I dometa koju ta poruka može da multiplikuje. Ta njihova snaga je, ma koliko paradoksalno zvučalo, dobila više od infuzije u ovih 10 dana izborne igranke, odnosno od izbora do ponovljenih izbora.
Da su DSS-Dveri iste večeri 24. aprila ušli u parlament bila bi to vest za tu noć, sledeće jutro i eventualno za nekoliko sekundi u Dnevniku Javnog servisa prilikom nabrajanja lista i stranaka koje su ušle u parlament.
Međutim, ovakvim razvojem događaja su postali tema i, što je važnije, u ruke im je bukvalno gurnuta tema. Čvrsto je drže, pa je to možda i ona sreća koju su sa bilborda prizivali za Srbiju, a zapala je (trenutno) njima. Već najavljuju da će posle konstituisanja parlamenta zahtevati formiranje anketnog odbora koji će se baviti prošlim izborima.
Anketni odbori u ovoj državi nikad nisu dali rešenje, pa sigurno neće ni ovoga puta. Međutim, za razliku od svih ranijih propitivanja u skupštini i pred televizijskim kamerama kad je javnost samo dodatno zamajavana, ovoga puta će do te javnosti dopreti priča koju nemilice forsiraju DSS-Dveri, ali i DS i Dosta je bilo.
Dakle, vidljivost je u startu obezbeđena i neminovno je da se pojavljuju u vestima i informativnim emisijama. Uz novac koji neće biti veliki, ali nije ni zanemarljiv u poređenju sa onim kad iz budžeta nisu dobijali ništa, vidljivost je, kako rekosmo, glavni adut u dugoročnijoj političkoj utakmici. Ako su pametni, a jesu.
Pakt o nenapadanju
DSS-Dveri će najverovatnije formirati posebne poslaničke klubove, ali će im delovanje u dosta stvari biti zajedničko. Prvenstveno će probati da nametnu svoje teme iz kampanje i iz programa, a te teme se do sad nisu čule u parlamentu.
Zajedničko će im, pored protivljenja EU i NATO, biti bazirano na nacionalnom i tradiciji. Nacionalnog i tradicionalnog ima i kod drugih partija, međutim tima drugima to nije osnova političkog delovanja, ili im barem nije primat poslednjih godina.
U parlamentu bez Dveri i DSS-a to nacionalno nije moralo toliko da bude potencirano od ostalih partija. A sada će i ostale stranke morati da naglase kako oni vide ovo pitanje i pitanja.
To će neminovno proizvesti i radikalniju retoriku Šešeljevih radikala, pa će parlament biti više polemičko mesto nego ranijih godina. A više polemike stvara i više ljudi koji prate te prenose. Onda će biti i više medijskih izveštaja. Sve to potencijalno znači veći broj glasača za ove partije u nekom narednom periodu. Da ne ponavljamo ono o pameti.
Postizborna tema jednom mora biti zatvorena, a kad se zatvori otvara se pitanje najmanjeg zajedničkog sadržaoca opozicionih partija. Ako Dveri i DSS previše podesne — tako da kažemo, onda je zajedništvo manje moguće, ako pak žele da jačaju antivučić front — što baš i nije neka politika, onda moraju biti umiveniji. Ili će jednostavno napraviti neku vrstu pakta o nenapadanju.
Takva vrsta braka iz računa će biti moguća jer ne mogu jedni drugima da otimaju glasače.
Plus, Sanda Rašković Ivić nosi nasleđe oca Jovana Raškovića iz Republike Srpske Krajine, jeste u nacionalnoj stranci, ali je ne mrze koliko su mrzeli Koštunicu. Pritom je dama, pa i to tupi udare, ako ih bude.
Boško Obradović nije zadrigli četnik sa bradom i gibanicom iz Bulajićevih filmova, ali nikako nije ni kapacitet jednog doktora nauka kakav je bio Koštunica, ma koliko i sam Obradović imao zavidno obrazovanje. Pa to, barem u prvom periodu, takođe može da pomogne, jer ne stvara neprijatelje u istom korpusu.
Nametanje svojih tema
Prostor za DSS-Dveri biće potencijalno otvoren i nekim političkim procesima koji traju ili koji treba da počnu.
Briselski sporazum je u fazi implementacije dogovorenog, a čitav proces pregovara u Briselu još nije završen — pa svakako neće biti ista priča povodom svih tih sporazuma u parlamentu sa Dverima i DSS-om i u parlamentu bez Dveri i DSS-a. Ne toliko zbog njihove snage ili mogućnosti da ne što promene, već zbog vidljivosti poruke, i njih i vlasti.
Takođe, sve više politička čaršija najavljuje da bi trebalo menjati Ustav Srbije. Za to je prvo potrebna dvotrećinska većina u skupštini, a potom ako se ona nekako i nakrpi i referendum.
Sve su to teme koje pogoduju osnovnom diskursu DSS-Dveri i neminovno im povećavaju vidljivost.
Razume se da će neke teme i delovi programa koje ove dve partije propagiraju ili protiv kojih su, naterati na reakciju i njihove protivnike. I ne toliko u parlamentu koliko u javnom mnjenju u kome nevladine organizacije koje se otvoreno gade Dveri, a dobrano i DSS-a, imaju svakodnevni pristup putem medija.
To je opet prostor za jačanje ove dve grupacije jer njihove glasače odbija kad ih NVO hvale, a kad ih kude to znači da ne skreću sa osnovnog puta.
A Skot?
Strani faktor, a kad kažemo strani faktor prvenstveno mislimo na Zapadni strani faktor, ma koliko podržavao i hvalio poteze vlade — gleda svoj, a ne interes Srbije i želi da one koji su na vlasti što lakše kontroliše. Ta kontrola je kudikamo lakša kad je podrška vladi u parlamentu manja, što je sad potencijalna mogućnost.
Sa DSS-Dveri kao protivnicima tog Zapada u parlamentu, odolevanje pritiscima ili pojedini ustupci su manje mogući. Istovremeno, ova koalicija može u tom diplomatskom nadgornjavanju da pomogne novoj vladi koja uvek može da potegne argument: „Hoćete onda sa Dverima da pregovarate, kad smo mi tvrdi“.
Postizborni proces i njegovi rezultati mogu se gledati kao početak početka pada popularnosti SNS-a, iako je o kraju predaleko i pomisliti kad se ni sredina ne nazire.
Ta sredina popularnosti naprednjaka može potencijalno biti izmerena na predsedničkim izborima dogodine, a potencijalno i novim parlamentarnim, takođe dogodine, koji su pominjani i pre ovakvih rezultata i izbora.
Da li će tih novih parlamentarnih izbora biti zavisiće od jačine celokupne opozicije, odnosno što bude slabija podrška opoziciji to je veća mogućnost izbora i što bude veća podrška opoziciji to će biti manja mogućnost izlaska na birališta. Naprosto, vlast u takvim okolnostima neće raditi protiv sebe, a opozicija nije kadra da je na to natera. I neće biti kadra.
Podrške stranog faktora neće biti ma koliko se prezime Skot pominjalo kao vezivni faktor opozicije. Neće je biti sve dok opozicija ne postane zavidan faktor gledajući podršku građana.
A do tad — vidljivost. To je u demokratiji, što Srbija jeste, ogroman ulog.
