Zajedničke izborne liste demokrata Bojana Pajtića i njihovih partnera sa jedne i stranaka Borisa Tadića, Čedomira Jovanovića i Nenad Čanka sa druge strane neće biti. Ma koliko sastanaka imali, ma šta o tome mediji izveštavali i ma koje informacije javljali poverljivi izvori — do ujedinjenja (proevropske) opozicije DS-SDS-LDP-LSV neće doći.
Razlozi za to su mnogostruki, ali se mogu izdvojiti dve ključne stvari kojih su, ne samo ove, političke partije svesne. Prva je da su — poučene iskustvom posle parlamentarnih izbora 2014. kad je dosta njih bilo oko cenzusa, ali nije preskočilo taj izborni prag — partije odlučile da sad ne rizikuju i da na izbore izađu u savezima i koalicijama. Ali, ići će samo u onoliko velike koalicije koje će im obezbediti siguran ulazak u parlament.
Gledaju u skupštinu, vide predsedništvo
Osim ličnih, ali i ukupno stranačkih animoziteta, do većih koalicija neće doći i zbog toga što je druga ključna stvar koje su svi svesni — činjenica da se pobednik izbora već zna. Opozicione partije, pojedinačno ili udružene, ne mogu da pobede SNS ili da osvoje toliko glasova koliko bi im bilo potrebno za eventualno formiranje neke postizborne koalicije i vlade.
Zato će predstojeći (još zvanično neraspisani) izbori suštinski biti neka vrsta zagrevanja i zauzimanja što boljih startnih pozicija za predsedničke izbore koji bi, prema redovnoj proceduri, trebalo da budu 2017.
Dakle, ako već ne mogu da pobede SNS i Aleksandra Vučića ove godine, lideri SDS-a i DS-a Boris Tadić i Bojan Pajtić trenutno odustaju od borbe sa njime i kreću u borbu za poziciju lidera opozicije. U zavisnosti od izbornog rezultata, njihove partije i koalicije okupljene oko njih će moći da se pozovu na te rezultate, zauzmu dominantan položaj i mogućnost da njihov kandidat dobije podršku i drugih partija u predsedničkoj trci.
Pragmatično ili sujetno
Sklapanje velike koalicije ovih koalicija možda bi trenutno donelo bolji izborni rezultat i sveukupno veći broj opozicionih poslanika u skupštinskim klupama, ali bi to iziskivalo da već sad bude postignut dogovor o raspodeli snaga i tome ko je vodeća partija i lider, a ko je partner.
Sa pozicije DS-a i Bojana Pajtića stvar je jasna — i u ovom trenutku oni su stožer, a svi koji im se pridruže su partneri. Međutim, sa pozicije Borisa Tadića, takva podela najverovatnije nije prihvatljiva jer bi bio samo partner, pa bi mu utoliko naredne godine bilo teže da ih ubedi i dobije podršku na predsedničkim izborima.
Takođe, DS i Pajtić saradnju i dogovor žele sa onima koji se obavežu da neće u postizbornu koaliciju sa Aleksandrom Vučićem i SNS-om. To je jedan od razloga zašto je možda i Čedomir Jovanović napravio savez sa Tadićem, a ne sa Pajtićem. Nije isključeno i da je — znajući odnose LSV-a i DS-a, ali i njihovih lidera Čanka i Pajtića — i Nenad Čanak pristao na saradnju sa Tadićem računajući da ovaj neće pristati na savez sa DS-om i Pajtićem. Pitanje je i kako bi Čanak postupio da se Tadić predomisli i ipak napravi savez sa DS-om.
Ovo ne znači da Čedomir Jovanović već sad namerava da, ako preskoči cenzus, uđe u neki savez ili pruži podršku SNS-u, ali znači da LDP neće da bude uslovljen, jer je politika veština mogućeg. Slično važi i za Nenada Čanka. Uostalom, praksa — i na srpskoj političkoj sceni — pokazuje da rezon „uđem u vlast, ojačam partiju, a onda ću lako posle dve godine ili kad već da izađem“, može da bude pozitivan.
Takođe, ovo ne znači i da je Boris Tadić već odlučio da će se kandidovati na predsedničkim izborima, ili da je to isto odlučio Bojan Pajtić. Ali, svakako znači da razmišljaju dugoročnije, kako za sebe tako i za svoje partije. Naime, gledaju da imaju i vrapca u ruci, ali i goluba na grani.
Sastanci pakta i poruke radi
A zašto onda lideri, stranački činovnici i komisije sastanče, ako neće koaliciju?
Osnovni razlog jeste neka vrsta pisanog ili nepisanog pakta o nenapadanju između stranaka opozicije, jer bi u suprotnom to moglo da škodi i jednima i drugima. To međusobno opoziciono rvanje bi dodatno ogadilo čitav izborni proces njihovih sadašnjim simpatizerima i glasačima, onima koji su poodavno otišli u apstinenciju pa ih treba iznova motivisati, ali i onima čiju naklonost tek treba osvojiti. Sve to zajedno smanjilo bi izbornu izlaznost, koja im nikako ne ide u prilog.
Takođe, nijedna od ovih stranaka neće da snosi krivicu za propast opozicionog saveza ili da svojim činjenjem pošalje poruku kako su oni glavni krivci što do tog saveza nije došlo.
Dodatni razlog jeste što se sastančenjima poručuje inače gotovo istom biračkom telu da je reč o srodnim partijama, pa se oni koji učestvuju u tim dogovorima nadaju i kolateralnoj koristi, odnosno da će privoleti i neke koji dosad za njih nisu glasali.
Vrabac u ruci je, čini se, obojici lidera — i Tadiću i Pajtiću — siguran. Golub na grani pak možda ostane samo golub na grani, ako se naredne godine pojave neki predsednički kandidati koji dosad nisu bili pominjani u tom svojstvu. Mogu se, u ovom trenutku, naslutiti dvojica. I obojica bi bili dosta dominantniji od njih.
