„Patriotizam se ne sipa u traktore“, rekao je još 2008. Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije i prešao iz tabora Vojislava Koštunice u tabor Borisa Tadića.
„Ujutru, nakon što se umiješ, treba nešto i da jedeš, pa da platiš struju, telefon, vodu, gas. Evo, ide prolećna setva. I niko ne pominje seljaka. Hoće li on sipati patriotizam u traktor da bi zasejao njivu“, upitao je tada Marković.
Opet ide proleće, mora biti setve, ali idu i izbori. Kampanja, zvanično, još nije počela, pa ne znamo šta će stranke ponuditi glasačima, ali će — sudeći prema dosadašnjem iskustvu i govoru političara i medijskih poslenika tokom javnih nastupa — jedna od tema biti i pokojni premijer Srbije Zoran Đinđić.
Juče je bila 15. godišnjica formiranja njegove Vlade, a u medijima i na društvenim mrežama mogli smo da vidimo pregršt citata, tumačenja šta bi bilo da ga nisu ubili, kako bi on postupio u određenim situacijama, podsećali su mnogi na delove njegovog programa, ideologiju, viziju, želje… Sećanje na Zorana Đinđića je i dalje sveže, dok su istovremeno građani razočarani i nezadovoljni ponudom na političkoj sceni.
Prilikom bilo koje krupnije političke odluke ili godišnjice u Srbiji, godinama se, gotovo svi — imali ili nemali razloga za to — pozivaju na Đinđića.
Kaže meni Zoran…
„Jedini naslednik politike Zorana Đinđića“, ovako, inače, običnu počinju kazivanja političara, hroničara, stranačkih simpatizera i aktivista, komentatora tekstova na internet portalima, a potom samo dodaju ime političara ili stranke. Često to bude Čedomir Jovanović, ponekad Boris Tadić, onda se javi Zoran Živković, a Žarko Korać godinama u kojoj god emisiji da gostuje, saopšti kako je, eto, Zoran (kako ga oslovljava) samo njemu rekao to što sad on „ekskluzivno“ saopštava.
Od pre tri godine, kad je vlast preuzeo Aleksandar Vučić, nemali je broj onih koji sada premijera, a ranije prvog potpredsednika Vlade, upoređuju sa Zoranom Đinđićem, sa energijom koju je posedovao, predanosti poslu, načinu na koji je rešavao probleme, povlače paralele sa unutrašnjim političkim odlukama i spoljnopolitičkom saradnjom. To, opet, rađa nove izjave Đinđićevih i stvarnih i nestvarnih prijatelja, pa čak i onih kojih bi se da je živ stideo, koji se upinju da pokažu kako Vučić nije Đinđić… I tako u krug.
Da li će, tačnije, u kojoj meri će stranke tokom predstojeće izborne kampanje koristiti lik i delo Zorana Đinđića? Hoće li ga, kao možda jedini kvalitet više, ponuditi seljacima, građanima i svim ostalim glasačima? Može li se, metaforički, Đinđić mazati na hleb?
Uz iskreni obzir prema porodici pokojnog premijera i pijetet prema žrtvi — Đinđić se ne maže na hleb.
Kolektivno pamćenje i konkretan život
Kao što je, na primer, general De Gol zadužio Francusku, kao što Nemci sa poštovanjem pominju Bizmarka ili Helmuta Kola, Britanci Margaret Tačer, a Srbi ranije pojedine vladare iz loza Karađorđevića ili Obrenovića — tako će i Đinđićeve zasluge ostati kako u istorijskim spisima tako i u kolektivnom pamćenju građana ove države. Delom zbog stvarnih pomaka koje je Đinđić napravio, a delom i zbog toga što Srbi prvo ubiju, pa posle žale. Ili, kao što predstavnici građanske ili pseudo–građanske elite, prvo na sva usta ogovaraju i sapinju Đinđića dok je živ, a onda ga glorifikuju preko svake mere, plaču za njime u svakom javnom nastupu, ili ako ih ne zovu za izjave i gostovanja pošalju pismo medijima i jave da su plakali.
Džaba, da još pojednostavimo, što će neko nekog mladog vaterpolistu porediti sa Igorom Milanovićem, što će košarkaša Miloša Teodosića porediti sa Zoranom Mokom Slavnićem ili Aleksandrom Đorđevićem, ako tabela pokazuje negativan skor. Svi pobrojani sportisti od poređenja neće imati ništa —pa čak i da se cela nacija kolektivno saglasi oko toga — ako nemaju rezultate. Dakle, ako ne postižu golove i koševe i ako tako ne doprinose pobedi svojih ekipa, a onda i države Srbije.
Isto je i u politici. Nemerljivo je važnije da političari, svi do jednog, imaju kvalitetan plan i program, opipljive, a ne statističke rezultate i da građani, a potom i celokupna država, osete boljitak od te njihove politike, nego da ih porede sa Đinđićem.
Nažalost, poređenja će biti i dalje jer, opet, nažalost neće biti ni kvalitetnih programa, ni mnogo rada, a onda ni pozitivnih rezultata.
Đinđiću svaka čast, pijetet i sećanje — ali on se stvarno ne maže na hleb. Svi političari — i jedni, i drugi, a i treći bi trebalo da narodu daju nešto konkretno. Tako će, možda, neke druge upoređivati sa njima.
