Psiholog Prvoslav Plavšić i urednik portala „Ko je odgovoran“ Igor Avžner bili su godinama zaduženi za marketinško uobličavanje ponude političkih partija, smišljanje slogana, imidž lidera i partija i plasiranje biračima svega toga. U „Sputnjik intervju“ ističu da je kampanja važna, da političari u Srbiji nisu disciplinovani, da ne slušaju savete stručnjaka koje angažuju i podvlače da izborni slogani nisu samo šlag na torti već su jako bitni i predstavljaju suštinu kampanje. Kao pozitivne primere navode slogane „Pošteno“, „Evo ruke“, Prvoslav Plavšić seća se i SPS–ovog slogana „Svi smo mi pomalo socijalisti“, a Igor Avžner ističe nekadašnji slogan Nebojše Čovića „Kad je teško Čović“.
Pre nekoliko godina ste Vi, gospodine Plavšiću, sa kolegama izdali knjigu gde ste sakupili vaših 19, problemski obrađenih, kampanja iz Srbije, Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, BiH. Ta zbirka naslovljena je sa „Pronaći glas“. Šta danas u Srbiji znači pronaći glas?
Prvoslav Plavšić: Pronaći glas znači dobro poznavati populaciju, stanje u kojem se nalazi, kako živi, i onda videti kako se to uklapa u političku ponudu. Na nekom predavanju sam rekao: „Socijalno biće utiče na listiće“. Znači, to kako živimo trebalo bi da utiče na to kako ćemo se opredeliti na izborima. Vrlo je teško pronaći glas, pogotovu što su političke opcije podeljene, pa se ponovo okupljaju… građani, čini mi se, ne znaju više o čemu je reč…
Igor Avžner: Velike razlike između 2016, 1999. ili od onomad kad je višestranačje i počelo — nema. Da bi političar pronašao glas, on mora da priča ono što narod želi da čuje. Pronaći glas, u suštini, nije naročito teško. Treba poštovati određena pravila ponašanja i disciplinu.
Šta ste mislili pod tim da političar govori glasačima ono što bi oni voleli da čuju?
Avžner: Ne kažem da političari lažu, ali ako hoće da dođu na mesto gde svi žele da dođu, oni ne mogu da govore ono misle, već ono narod želi da čuje.
Plavšić: Treba da utvrdimo šta ljudima treba, onda to da proizvodimo i potom promovišemo. Da pojednostavim, ljudima ne možemo govoriti baš ono što političari rade pogrešno, odnosno, šta glasači žele da čuju, nego treba utvrditi šta glasačima treba. Njima treba posla, na primer, treba im pravde, sigurnosti… E sad, političar to izbegava da kaže zato što to teško može da obezbedi. Na primer treba posla, niko se baš ne upušta u to, nego nudi neke druge stvari.
Avžner: Nažalost, u jednom segmentu se neću saglasiti sa Vama, a to je upravo taj gde pominjete posao. Pa ja ne znam koje obećanje političari osim tog pružanja posla nisu ispunili. Oni kažu — obezbedićemo nova radna mesta. Za ljude iz njihovih stranaka. Preplave. Jednom je bila šala — „Mi ćemo živeti bolje, mi ćemo živeti bolje“. Oni ne misle da će narod živeti bolje, nego da će oni živeti bolje. I to se i dešava. Stranke u Srbiji su postale zavod za zapošljavanje nesposobnih ljudi, promoteri nepotizma.
Koliko se u Srbiji, za razliku od svetske prakse, građani opredeljuju u kampanjama, a koliko se vode drugim motivima: simpatišu nekog lidera ili stranku i bez obzira kakvu kampanju da imaju biće za njih ili njega? Ili, ipak, kampanja, može da promeni dosta toga?
Plavšić: Ne može se reći koliko utiče kampanja. Mi smo u jednom istraživanju pitali građane: „Da li ste pod uticajem televizije promenili mišljenje?“. Svega pet odsto ispitanika je reklo „Da“ — bilo je nekog uticaja. Međutim, ispostavilo se da oni ne bi ni imali te informacije da to nisu gledali.
Radio sam u Makedoniji pre 15 godina kad se pojavio Boris Trajkovski, njihov kasniji predsednik koji je poginuo. Trajkovski je bio prilično nepoznat, ali je u jednom trenutku rekao: „Vodite ih kući“. Naime, Amerikanci su zamerali zašto izbeglice nemaju bolji tretman, a on je rekao frazu koja otprilike znači: „Pa vi imate bolje uslove, vodite ih kući, pa im to dajte“. Većina građana Makedonije je u tom trenutku to i mislila — oni nas teraju da uradimo nešto što nam nije najlakše. U tom trenutku se mogao detektovati porast raspoloženja za Trajkovskog.
Avžner: Imam dva naša primera. Kad je Boris Tadić izašao u prvoj predsedničkoj kampanji i rekao: „Jeste, bila je krađa u parlamentu“, i ona igra sa karticama, tomu je diglo rejting neviđeno.
Plavšić: Bodrum.
Avžner: Tako je, Bodrum afera. Druga stvar, nakon izborne kampanje, a prema mom mišljenju mi smo u izbornoj kampanji non–stop — hapšenje Miškovića, koje je Vučiću diglo rejting neviđeno.
Šta je najčešće ponuda u izbornim kampanjama?
Avžner: Trebalo bi da postoji nešto što će da razlikuje vaš proizvod od drugog. Međutim, ako imate trulu jabuku, možete da pravite kakvu god kampanju hoćete — trulu jabuku prodati nećete.
Plavšić: Kada govorimo o političaru, sama ličnost, sam političar je neki proizvod. On sa sobom nosi neku poruku — i kad ćuti, i kad dođe, i kad zakasni, i kad sedi, i kad namigne…
Avžner: Saglasiću se sa Vama kad ste rekli da je proizvod sam političar. Kod nas su političari proizvod, a ne stranke. Niko pojma nema šta te stranke nude. Bira se prema prenosiocu poruke, a ne prema samoj poruci i sadržaju. E, to je katastrofa kod nas.
Čujemo od analitičara prognoze da će predstojeća kampanja biti „prljava, najprljavija do sad“. Da li je to legitiman deo vašeg posla ili nije?
Plavšić: U jednom delu jeste, ali ne kao prljava kampanja, nego pronalaženje slabosti protivnika i plasiranje na određeni način. Pogotovu u nekom vremenu kad više nema mogućnosti da se odgovori političkim oponentima. E sad, kod nas je prljavo svašta. I naši životi su prljavi i mnogo što–šta nije u redu, nisam saglasan sa mnogim stvarima koje ovde koriste.
Avžner: Do određene mere i granice to funkcioniše, preko određene granice ne funkcioniše. Prljava kampanja ako ide na lične stvari, na nečiji ljubavni život… koga to zanima. Bio je svojevremeno slogan za Mekdonalds: „Gde je meso u onome što ja jedem?“. Ponudite vi meni i realizujte bolji život, sledeći put ću opet da glasam za vas.
Plavšić: Prljava kampanja se ne isplati ni samom kandidatu. Mogu da se govore slabosti, ali ne može da on bude nosilac toga. To oni sad vešto podele, pa neko drugi radi…
Avžner:…prave nevladine organizacije koje će da pljuju umesto stranaka, ubacuju anonimne listiće po poštanskim sandučićima…
