Zašto ne treba biti kao Đole? (video, foto)

Iako izbori još nisu zvanično raspisani, izborna kampanja, barem što se društvenih mreža tiče, izgleda kao da je do izbora ostalo još dva-tri dana. Sve društvene mreže pune su motivacionih poruka koje prenosi čudan lik — Đole.

Đole bi trebalo da predstavlja paradigmu nezadovoljnog, urbanog građanina, samosvesnog, razumnog, mladog, željnog kvalitetnog života koji mu se svakodnevno obećava, a nikako da stigne. Jednom rečju, Đole bi trebalo da predstavlja svakog nezadovoljnog mladog čoveka u Srbiji, a sudeći po pretpostavci Đoletovih tvoraca, takva je većina.

​Đole je mim (meme), a mim je viralna varijacija nekog osnovnog koncepta koji se širi od korisnika do korisnika. Najpoznatiji internet-mim u Srbiji su posteri na sajtu Vukajlija, u svetu poznati kao demotivatori.

Ovaj termin potekao je od čuvenog evolucioniste Ričarda Dokinsa, koji je 1976 godine, mnogo pre pojave interneta, objašnjavao da društvene ideje prolaze kroz pojedince i mutiraju, kao virusi, zadržavajući osnovnu strukturu svog DNK. Da je Dokins kojim slučajem rođen u Srbiji, znao bi za igru „gluvih telefona“ i ne bi otkrivao toplu vodu.

​Ali vratimo se mimu. Njih ima raznih vrsta. Video-mimovi su veoma rašireni na internetu, a među poznatije spadaju varijacije na temu filma „Hitler — poslednji dani”. Da je internet postojao u vreme emitovanja serijala „Top lista nadrealista“ ili „Letećeg cirkusa Montija Pajtona“, skečevi dr Neleta Karajlića ili Džona Kliza stekli bi slavu najpoznatijih mimova.

Još pre početka izborne kampanje, mim je postao široko korišćeno sredstvo prenošenja političkih poruka na duhovit, satiričan, ali ponekad i primitivan način. Takav je i Đole — primitivan. Zato niko ne bi trebalo da se ugleda na njega.

A primitivan je iz više razloga. Prvi je da je Đole preterano samouveren, a samouveren je zato što je pametan, a pametan je zato što… Ne znamo zašto.

​Ne objašnjava nam. Samo „udara“ po ličnosti, stari Latini bi rekli ad hominem. Bez argumenata, objašnjenja, dokaza ili nečega sličnog tome. Ispada da Đole nije samo samouveren, već i arogantan, a pošto je Đole fiktivan lik, možemo zaključiti da odražava osnovne osobine osobe koja ga je stvorila. Zašto slediti takvu osobu?

Druga Đoletova primitivna osobina jeste njegova jednostavnost — od samog crteža, preko jednostavne poruke. A jednostavnost političkih poruka karakteristična je za primitivne političke pokrete — fašističke, nacističke, komunističke… — one koji računaju na najniže čovekove porive. Zašto opozicionar, Đoletov tvorac računa na takve porive kod srpskog biračkog tela? Misli li da će oni doneti glasove srpskoj opoziciji?

Najveći nedostatak srpske političke scene je nedostatak dijaloga kao sukoba i razmene mišljenja. Poruke su upućene samo u jednom smeru, u vidu naređenja. Takva je i Đoletova poruka. Đoletovo naređenje, međutim, više zvuči kao molba izrečena kroz plač, jer iza njegovog „autoriteta“ ne stoji nikakva moć.