Svakog 10. novembra u devet časova i pet minuta Turska staje na jedan minut — prizor poznat starijim građanima bivše Jugoslavije — kako bi odala počast osnivaču moderne Turske, Mustafi Kemalu Ataturku koji je preminuo na taj dan 1938. godine.
Za Turke Ataturk je istovremeno nacionalni heroj i državni ideolog broj jedan. Indoktrinacija principa koje je postavio, a koji se nazivaju Šest strela ili stubova (republikanizam, reformizam, nacionalizam, populizam, sekularizam i etatizam) počinje od najmlađih dana i usađuju se u turske umove celog života. Ataturkov lik je na svim novčanicama, njegove slike vise ne samo u državnim ustanovama, već i u privatnim radnjama, na pijačnim tezgama, u kućama, njegovi spomenici nalaze se u svakom selu, a u gradovima, bez obzira na veličinu, ima ih i po nekoliko…
Mustafa Kemal je kao vojni lider uspeo da posle poraza Turske u Prvom svetskom ratu pobedi međunarodne intervencionističke snage i grčku vojsku i tako anulira odredbe mirovnog ugovora iz Sevra koji je podrazumevao stvaranje Velike Grčke na teritoriji Male Azije. Nakon toga, ukinuo je monarhiju i kalifat, proglasio sekularnu republiku i započeo niz reformi, do tada nezamislive u jednoj islamskoj državi. Praktično preko noći zabranio je nošenje fesa i feredže, žene su izjednačene sa muškarcima u političkim pravima, arapsko pismo zamenjeno je latinicom, otpočela je sveopšta modernizacija po ugledu na Zapad, u udžbenicima poznata kao „Ataturkova revolucija“.
Ataturk je gotovo čitav jedan vek služio kao primer autoritarnim reformistima islamskog sveta, od Maroka do Indonezije. Njegovu tezu da je konzervativni islam glavna prepreka društvenom i ekonomskom napretku muslimanskih zemalja prihvatili su lideri Bliskog i Dalekog istoka i Severne Afrike, bez obzira na ideološka opredeljenja, svesno ili nesvesno. Jer svi su oni obrazovani na Zapadu i bili su vojnici, baš kao i Ataturk. Kada je, na primer, grupa egipatskih oficira zbacila sa vlasti kralja Faruka, nije imala drugi uzor od Ataturka. Tako je bilo širom islamskog sveta.
Međutim, kemalističko nasleđe je u svojoj postojbini danas dovedeno u pitanje, baš kao što su u celom islamskom svetu dovedene u pitanje tekovine onih kojima je služio kao uzor. Iako je za islamističku vlast predsednika Redžepa Tajipa Erdogana održavanje Ataturkovog kulta važno, jer time pokazuju da je osnivač moderne Turske i dalje inspiracija za sve Turke, realnost života u Turskoj pokazuje da je ova zemlja pod islamističkom vladom Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP) daleko od ideala koje je Turcima u nasleđe ostavio Ataturk.
Neuspeh kemalizma ogleda se u tome što nikada nije uspeo da postane demokratsko načelo. Naime, višestranački sistem u Turskoj nastao je cepanjem Ataturkove Republikanske narodne partije na više frakcija, pod budnim okom Generalštaba i Vrhovnog suda, kao glavnih čuvara sekularne tradicije. Mešanje vojske u politička pitanja bila je konstanta turske politike kroz čitavu drugu polovinu 20. veka. Nakon decenije višestranačke demokratije, između 1950. i 1960, vojska se umešala u politička previranja državnim udarom u kome je obešen premijer Adnan Menderes i posle toga postignut svojevrstan kompromis sa političkom elitom da predsednici države budu vojnici, kao garanti stabilnosti poretka, dok će civilna lica obavljati dužnosti premijera pod uslovom da zadovoljavaju kriterijum saglasnosti sa kemalističkim načelima.
Takvo stanje održavano je do 1989, kada je vlast u potpunosti prešla u civilne ruke. Od tada proislamističke grupe sve više jačaju. Široki slojevi stanovništva — u ruralnim oblastima, konzervativno sveštenstvo, gradska sirotinja i konzervativna poslovna klasa, svi oni su bili na marginama političkog života — postepeno su podizali glavu što su više proširivane političke slobode.
Poslednji pokušaj kemalističkog generalštaba da održi u životu Ataturkovo nasleđe bio je tihi udar na vladu proislamističkog premijera Nedžmetina Erbakana, Erdoganovog mentora, 1997. godine. S druge strane, i kemalističke partije, grupisane uglavnom oko poludesnog centra, pokazale su se nezainteresovanima za nove ideje i rešenja problema koje je nosilo novo doba i na taj način otvorile put islamistima da prigrabe vlast.
Kada su se kemalističke partije posle ekonomske krize 2000—2001. i brojnih korupcionaških afera praktično raspale, islamisti su iskoristili trenutak da svojom umerenom platformom privuku birače. Kada je jednom uzela vlast, AKP je svojim programom izvukla zemlju iz ekonomske krize i postavila sebe kao novu elitu, postepeno zauzimajući kemalističke centre moći u medijima, kulturi, sindikatima, sudovima, policiji i vojsci.
Generalštab, kao poslednje uporište kemalizma osakaćen je 2007, posle „slučaja Ergenekom“, zavere za svrgavanje Erdogana i AKP. Tako su otvorena vrata Erdoganu i AKP da, kao što je nekada Ataturk oblikovao tursko društvo na osnovu zapadnog modela, oni učine to isto, samo ovog puta na osnovu sopstvenog shvatanja islamskog morala. Koristeći se mešavinom od vlade nametnutog društvenog konzervativizma i narodne volje, uvodi se zabrana korišćenja alkoholnih pića i pušenja na javnim mestima, ozakonjuje se odeća u skladu sa islamskim običajima za žene, a vera i verski poglavari igraju sve značajniju ulogu u javnom životu. Razlika između javnog morala i religijskih vrednosti sve je tanja u Erdoganovoj Turskoj, dok konačno ne nestane.
Na spoljnopolitičkom planu, kemalizam je zamenjen „neoosmanizmom“, nejasnom i razvodnjenom ideologijom, koju je formulisao Erdoganov bliski saradnik i aktuelni premijer Ahmet Davutoglu, a koja podrazumeva reafirmaciju nasleđa nekadašnjeg Osmanskog carstva. Iako je Davutoglu podrazumevao „nula problema“ sa susedima, dosadašnja politika AKP donela je Turskoj nula prijatelja. Naime, Turska je uspela da zaoštri odnose sa svim svojim susedima.
Ataturkovi spomenici širom Turske, njegove slike i posteri, zaklinjanje na vernost njegovim idejama još neko vreme će igrati ulogu u društvenom i političkom životu Turske, dok ne dođe vreme i za njihovo uklanjanje kao kulisa odavno odigrane predstave. Jer Erdoganova Turska polako ali sigurno klizi u ruke konzervativnog islama. Pitanje je vremena kada će feredže postati obavezan odevni predmet za žene, konzumiranje alkohola postati krivično delo, a fes obavezan deo muške odeće. Jer svi potezi turske vladajuće elite idu ka tome.
