Poverenje mu je ukazalo 41 odsto Turaka, što je nedovoljno da njegova Partija pravde i razvoja (AKP) nastavi da vlada samostalno.
Izbori su se pretvorili u neku vrstu referenduma za ili protiv Erdogana, koji je želeo da sprovede ustavne reforme i učvrsti vlast.
Ishod glasanja diktira novi tempo ne samo za većinsku partiju već i za Erdogana, kaže za Sputnjik Vladimir Ajzenhamer sa Fakulteta bezbednosti u Beogradu:
„Debakl koji je usledio nije bio toliko iznenađujući. Već duže vreme se ocenjuje da popularnost partije pada zbog Erdoganovog neprincipijelnog nastojanja da promeni politički sistem po svaku cenu, iako unutar društva za to ne postoji konsenzus“.
To je Erdoganov prvi poraz nakon trinaest godina. Pre nego što je postao predsednik dvanaest godina je vodio vladu. Cilj reformi koje je želeo da sprovede bio je da promeni ustav i proširi predsednička ovlašćenja, nešto poput onih koje ima predsednik Sjedinjenih Američkih Država.
Izbori su pokazali da Turci ne žele toliku moć Erdogana, koji je sanjao da postane moderni sultan.
Njegova konzervativna islamistička partija će sada morati da uđe u koaliciju sa umerenijim političkim strujama, Republikanskom narodnom partijom i Partijom nacionalnog pokreta i Kurdima, čija je Narodna demokratska partija napravila istorijski proboj.
„Kada pogledamo raspored snaga neizvodljivo je da u koalicionoj vladi učestvuju ili republikanci ili nacionalisti. AKP-u ostaje samo mogućnost da pravi vladu sa Kurdima“, kaže Ajzenhamer.
Partiju na čijem je čelu četrdesetdvogodišnji advokat Selahatin Demirtas, koga porede sa grčkim liderom Aleksisom Ciprasom, gurao je sam Erdogan koji je bio za veće prisustvo Kurda u političkom životu, ali su se i oni potom suprotstavili njegovim idejama za promenu političkog sistema.
Iako odnos političkih snaga nije radikalno promenjen — Erdoganova partija i dalje ima veliku većinu — izbori ukazuju na previranja u turskom društvu. Razlog nisu samo Erdoganove ambicije, već i promenjena ekonomska situacija. Nakon decenije ekonomskog uspona privredni rast je u stagnaciji, a socijalni mir u opasnosti.
