https://lat.sputnikportal.rs/20220227/akademik-milosav-tesic-bliskost-sa-njegosem-je-u-nacionalnom-sve-drugo-samo-oplemenjuje-1134837773.html
Akademik Milosav Tešić: Bliskost sa Njegošem je u nacionalnom, sve drugo samo oplemenjuje
Akademik Milosav Tešić: Bliskost sa Njegošem je u nacionalnom, sve drugo samo oplemenjuje
Sputnik Srbija
Akademik Milosav Tešić: Bliskost sa Njegošem je u nacionalnom, sve drugo samo oplemenjuje
2022-02-27T17:59+0100
2022-02-27T17:59+0100
2022-02-28T02:00+0100
kultura
kultura
kultura – intervjui i analitika
orbita kulture
njegoš
poezija
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e6/02/1b/1134837350_107:0:1142:582_1920x0_80_0_0_25421a63d691341f593f13eb0f5a9ce1.png
Žiri koji je pored Tešića nagradio i Matiju Bećkovića izvanrednom nagradom kao pravog nastavljača Njegoševog, istakao je bliskost ukupnog Tešićevog pesništva sa stvaralaštvom tvorca „Gorskog vijenca“. Tešić za Sputnjik otkriva u čemu je ta bliskost.Da li i vaša poezija traga za pesničkim istinama, u želji da na najistinitiji način svedoči o važnim trenucima istorije i sudbine srpskoga naroda?- Ako bih sada pravio neku paralelu između Njegoševog pesništva i onoga što pišem, tu postoji srodnost, ne samo po jeziku, nego i po temama. Moje novije pesme „Plava grobnica, Vido“ i „Vido, u sumrak“ gledano tematski neka su vrsta savremenih epskih pesama, iako su one u osnovi lirske. Ta njihova dublja osnova je epska tradicija, ono što proističe iz tragične sudbine našega naroda i tu bi se mogla napraviti neka paralela, u bliskosti te rodoljubive, otadžbinske poezije, koja je jedna od komponenti moga pesništva.U vašoj poeziji prisutni su elementi kosovskog mita, i kada pominjete Vilu Raviojlu, i kada pišete o seobi Srba, Desanki, zvucima vodenice...- Elementi kosovskog mita postoje čak i u poemi „Kalopera Pera“, u njoj se pominju Carica Milica, Jefimija, Prokleta Jerina, Lazareve ćerke Olivera i Mara... Ta se naša srednjovekovna žila nastavlja do dana današnjeg, mi to tako vidimo i osećamo u svom nacionalnom biću.Zašto su to vaše teme, da li je to neki zamišljeni koncept ili ste do toga došli spontano?- Nije koncept, to je najspontanije. Ja sam izrastao na našoj tradiciji, na našem jeziku i kulturi. Temelj moj poezije je ono što je nacionalno, u najširem smislu, to se podrazumeva. Sve se zasniva na njemu. Mi posle Njegoša imamo nekoliko razdoblja u našoj poeziji, različitih, ponekad i suprotstavljenih, ali vidimo da naši najbolji pesnici od toga temelja ne odstupaju, ma koliko moderni bili. Uzmite za primer Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, ili od savremenih Matiju Bećkovića koji je sav izrastao na Njegošu, Rajka Petrova Noga, Ljubomira Simovića... Ni Crnjanski nije izvan toga, kao ni Rastko Petrović, Stanislav Vinaver... Sve to govori koliko to snažno odražava srpsko nacionalno biće i da srpska književnost ima jednu svoju vertikalu od početka do kraja.Način na koji ste taj duh prošlosti i istorije, te različite slojeve nasleđa pretvorili u stihove kritičari su nazvali – majstorskim. Sa koliko otpora ove složene teme svodite na dve, tri reči i taj vaš jedinstveni zvuk stiha?- Postoji zvuk, zvučna energija koju treba organizovati. Reč i zvuk uvek idu zajedno i jedno drugo kontroliše, u meri u kojoj ja to mogu da kontrolišem. Pesme koje se tako rade ne mogu se proizvoditi u neograničenom broju i stalno traže neko vraćanje. Kad pišem, ja osluškujem, pokušavam da uočim šta treba da se učini. Zato često menjam, čak i završne varijante i pesme koje su već objavljene, što ponekad zbunjuje čitaoce, naročito kritičare. Nekad pesma izgleda sasvim drugačije od onog kako sam je ja u početku zamišljao. Zato što sam jezik počne da radi i vodi ka cilju koji je vama u početku često maglovit.Dve važne tačke vaše poezije su čast i privrženost narodu, ali ste se, kažete, ponekad zbog toga među svojima osećali kao stranac. Zašto?- Da, dešava se to. I sami znate kakva je naša stvarnost poslednjih dve tri decenije, kako je mnogo toga neodređeno, haotično, neizvesno. Smatram da je u svemu tome važno postojanje nečeg što se zove nacionalna svest. Ako toga nema, ne znam šta se može ostvariti, ako govorimo o pesnicima, književnicima i o sopstvenoj književnosti. Zašto onda ne pišete na bilo kom jeziku, ako je svejedno na kom ćete jeziku pisati? Pa nije. Najbolje pišete na jeziku na kom mislite, na kojem živite i u kojem živite. To naravno ne znači da svaki stvaralac nije otvoren i prema drugim kulturama i da ne preuzima iz njih, ali i kad preuzima on daje neki pečat koji odgovara duhu njegovog naroda. Bilo je mnogo eksperimenata u ranim umetnostima, i u poeziji, bilo je odbacivanja tradicije. Pod tradicijom treba smatrati naše nasleđe i ono što je vredno u našoj istoriji, a ono što je vredno to je i dragoceno i služi za stvaranje nečeg što će biti još vrednije.Vi ste i leksikograf i jedan od urednika Rečnika SANU. Dokle se stiglo sa tim projektom, do sada je urađen 21 tom, zna li se kada će biti priveden kraju?- Ja sam svoj radni vek završio radeći na Rečniku, a radim i sada koliko mogu. Izašla je 21 knjiga i to je tek trećina, biće još najmanje deset. Ušlo se na početak slova „p“ a ono će zapremati bar četiri knjige, ako ne i više, jer najviše reči u našem jeziku ima upravo na slovo „p“. Leksikografija je i naučni i stručni rad, tu nema magle, jer ako nešto definišete to morate i da potvrdite primerima koji svedoče o tačnosti definicije. To je mukotrpan i težak posao, a dodatni problem je što nemamo dovoljno kadra. Na Rečniku radi 40-ak ljudi, a završio bi se u dogledno vreme kad bi na njemu radilo 100, 150 možda čak i 200 ljudi. Ali to zahteva i velika finansijska sredstva.Ako je to, kako vi kažete, najistinskije svedočanstvo o svim vidovima života srpskoga naroda, zar ne bi trebalo da se tome da prioritet i obezbede sredstva?- Trebalo bi, ali to nikada nije bilo u žiži velikog interesovanja, naprotiv, bilo je i zastoja, najviše zbog nedovoljno kadra. Jer, da bi neko postao dobar leksikograf mora najmanje pet, šest godina posle fakulteta da se dodatno obučava za taj posao.Pored Rečnika, imamo „šum na vezama“ i kad je o jeziku reč. Da li bi to smelo da se događa kulturi koja želi da očuva svoju autentičnost?- Ne bi nikako smelo da se događa, ali za sve što se događa ne možemo kriviti nikog drugog sa strane. Mi smo krivi, za druge stvari nismo, ali za ovo jesmo, itekako. Mi smo jedini narod u svetu koji ima organizacije i udruženja za zaštitu svog osnovnog pisma, ćirilice. Mi branimo sebe od samih sebe.Ali, treba ipak biti optimista, treba pokušati nekoga dozvati možda ne pameti ali da prosto otvori oči, malo pogleda i pažljivo sasluša o čemu se radi. Pitanje jezika i pisma – to je elementarni identitet. A to se tako lako može zakonski rešiti, dovoljno je pola stranice teksta kojeg bismo se mi, kao korisnici tog pisma i govornici tog jezika, pridržavali. Toliko je to jednostavno.
https://lat.sputnikportal.rs/20211113/mitropolit-joanikije-njegos-se-kroz-gorski-vijenac-uzdigao-do-neba-1131536433.html
https://lat.sputnikportal.rs/20170107/Matija-Beckovic-pesme-1109529171.html
https://lat.sputnikportal.rs/20210330/povratak-etnicki-ociscenih-srpskih-pisaca-u-crnu-goru-simbolicni-kraj-totalitarnog-ludila-1124972909.html
https://lat.sputnikportal.rs/20220224/izviiskra-njegoseva-beckovicu-i-tesicu-patriotski-nadahnuti-pravi-njegosevi-nastavljaci-1134720341.html
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
2022
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
Vesti
sr_RS
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Sputnik Srbija
feedback.rs@sputniknews.com
+74956456601
MIA „Rosiya Segodnya“
Dejana Vuković
https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/112080/49/1120804928_498:-1:2546:2048_100x100_80_0_0_a7f91b3b6cdd8e6cc3fa0ab4ddfa0832.jpg
milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno, milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno
milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno, milosav tešić, njegoš, bliskost, nacionalno
Akademik Milosav Tešić: Bliskost sa Njegošem je u nacionalnom, sve drugo samo oplemenjuje
17:59 27.02.2022 (Osveženo: 02:00 28.02.2022) Ja sam izrastao na našoj tradiciji, na našem jeziku i kulturi, sve ostalo što dolazi sa strane može samo dodatno da oplemeni. Temelj moj poezije je ono što je nacionalno, u najširem, najplemenitijem smislu, sve se zasniva na njemu, kaže dobitnik nagrade „Izviiskra Njegoševa“, akademik Milosav Tešić.
Žiri koji je pored Tešića nagradio i Matiju Bećkovića izvanrednom nagradom kao pravog nastavljača Njegoševog, istakao je bliskost ukupnog Tešićevog pesništva sa stvaralaštvom tvorca „Gorskog vijenca“. Tešić za Sputnjik otkriva u čemu je ta bliskost.
„Ako se gleda moja poezija u celini, lako se da videti da se ona, od moje prve do poslednje knjige, temelji na onome što predstavlja osnov našeg pesništva, pre svega na narodnom stvaralaštvu, ali i na najboljim pesnicima koji su se pišući na srpskom jeziku ostvarili u kasnijim epohama. A ono što je naš narodni genij stvorio na najbolji se način i u etičkom i u estetičkom vidu ostvarilo u Njegoševom pesničkom delu. Njegovi stihovi se citiraju kao narodne poslovice, on je pesnik onih pesničkih istina koje su, za razliku od drugih ne samo efektnije, uverljivije, nego su i dublje. Do tih se istina dolazi neposrednim putem, intuicijom i tu je Njegoš vrhunski. Svi dometi njegovih stihova imaju univerzalnu vrednost i opšti značaj“, ističe Tešić.
Da li i vaša poezija traga za pesničkim istinama, u želji da na najistinitiji način svedoči o važnim trenucima istorije i sudbine srpskoga naroda?
- Ako bih sada pravio neku paralelu između Njegoševog pesništva i onoga što pišem, tu postoji srodnost, ne samo po jeziku, nego i po temama. Moje novije pesme „Plava grobnica, Vido“ i „Vido, u sumrak“ gledano tematski neka su vrsta savremenih epskih pesama, iako su one u osnovi lirske. Ta njihova dublja osnova je epska tradicija, ono što proističe iz tragične sudbine našega naroda i tu bi se mogla napraviti neka paralela, u bliskosti te rodoljubive, otadžbinske poezije, koja je jedna od komponenti moga pesništva.
U vašoj poeziji prisutni su elementi kosovskog mita, i kada pominjete Vilu Raviojlu, i kada pišete o seobi Srba, Desanki, zvucima vodenice...
- Elementi kosovskog mita postoje čak i u poemi „Kalopera Pera“, u njoj se pominju Carica Milica, Jefimija, Prokleta Jerina, Lazareve ćerke Olivera i Mara... Ta se naša srednjovekovna žila nastavlja do dana današnjeg, mi to tako vidimo i osećamo u svom nacionalnom biću.
Zašto su to vaše teme, da li je to neki zamišljeni koncept ili ste do toga došli spontano?
- Nije koncept, to je najspontanije. Ja sam izrastao na našoj tradiciji, na našem jeziku i kulturi. Temelj moj poezije je ono što je nacionalno, u najširem smislu, to se podrazumeva. Sve se zasniva na njemu. Mi posle Njegoša imamo nekoliko razdoblja u našoj poeziji, različitih, ponekad i suprotstavljenih, ali vidimo da naši najbolji pesnici od toga temelja ne odstupaju, ma koliko moderni bili. Uzmite za primer Vaska Popu, Ivana V. Lalića, Branka Miljkovića, ili od savremenih Matiju Bećkovića koji je sav izrastao na Njegošu, Rajka Petrova Noga, Ljubomira Simovića... Ni Crnjanski nije izvan toga, kao ni Rastko Petrović, Stanislav Vinaver... Sve to govori koliko to snažno odražava srpsko nacionalno biće i da srpska književnost ima jednu svoju vertikalu od početka do kraja.
Način na koji ste taj duh prošlosti i istorije, te različite slojeve nasleđa pretvorili u stihove kritičari su nazvali – majstorskim. Sa koliko otpora ove složene teme svodite na dve, tri reči i taj vaš jedinstveni zvuk stiha?
- Postoji zvuk, zvučna energija koju treba organizovati. Reč i zvuk uvek idu zajedno i jedno drugo kontroliše, u meri u kojoj ja to mogu da kontrolišem. Pesme koje se tako rade ne mogu se proizvoditi u neograničenom broju i stalno traže neko vraćanje. Kad pišem, ja osluškujem, pokušavam da uočim šta treba da se učini. Zato često menjam, čak i završne varijante i pesme koje su već objavljene, što ponekad zbunjuje čitaoce, naročito kritičare. Nekad pesma izgleda sasvim drugačije od onog kako sam je ja u početku zamišljao. Zato što sam jezik počne da radi i vodi ka cilju koji je vama u početku često maglovit.
Dve važne tačke vaše poezije su čast i privrženost narodu, ali ste se, kažete, ponekad zbog toga među svojima osećali kao stranac. Zašto?
- Da, dešava se to. I sami znate kakva je naša stvarnost poslednjih dve tri decenije, kako je mnogo toga neodređeno, haotično, neizvesno. Smatram da je u svemu tome važno postojanje nečeg što se zove nacionalna svest. Ako toga nema, ne znam šta se može ostvariti, ako govorimo o pesnicima, književnicima i o sopstvenoj književnosti. Zašto onda ne pišete na bilo kom jeziku, ako je svejedno na kom ćete jeziku pisati? Pa nije. Najbolje pišete na jeziku na kom mislite, na kojem živite i u kojem živite. To naravno ne znači da svaki stvaralac nije otvoren i prema drugim kulturama i da ne preuzima iz njih, ali i kad preuzima on daje neki pečat koji odgovara duhu njegovog naroda. Bilo je mnogo eksperimenata u ranim umetnostima, i u poeziji, bilo je odbacivanja tradicije. Pod tradicijom treba smatrati naše nasleđe i ono što je vredno u našoj istoriji, a ono što je vredno to je i dragoceno i služi za stvaranje nečeg što će biti još vrednije.
Vi ste i leksikograf i jedan od urednika Rečnika SANU. Dokle se stiglo sa tim projektom, do sada je urađen 21 tom, zna li se kada će biti priveden kraju?
- Ja sam svoj radni vek završio radeći na Rečniku, a radim i sada koliko mogu. Izašla je 21 knjiga i to je tek trećina, biće još najmanje deset. Ušlo se na početak slova „p“ a ono će zapremati bar četiri knjige, ako ne i više, jer najviše reči u našem jeziku ima upravo na slovo „p“. Leksikografija je i naučni i stručni rad, tu nema magle, jer ako nešto definišete to morate i da potvrdite primerima koji svedoče o tačnosti definicije. To je mukotrpan i težak posao, a dodatni problem je što nemamo dovoljno kadra. Na Rečniku radi 40-ak ljudi, a završio bi se u dogledno vreme kad bi na njemu radilo 100, 150 možda čak i 200 ljudi. Ali to zahteva i velika finansijska sredstva.
Ako je to, kako vi kažete, najistinskije svedočanstvo o svim vidovima života srpskoga naroda, zar ne bi trebalo da se tome da prioritet i obezbede sredstva?
- Trebalo bi, ali to nikada nije bilo u žiži velikog interesovanja, naprotiv, bilo je i zastoja, najviše zbog nedovoljno kadra. Jer, da bi neko postao dobar leksikograf mora najmanje pet, šest godina posle fakulteta da se dodatno obučava za taj posao.
Pored Rečnika, imamo „šum na vezama“ i kad je o jeziku reč. Da li bi to smelo da se događa kulturi koja želi da očuva svoju autentičnost?
- Ne bi nikako smelo da se događa, ali za sve što se događa ne možemo kriviti nikog drugog sa strane. Mi smo krivi, za druge stvari nismo, ali za ovo jesmo, itekako. Mi smo jedini narod u svetu koji ima organizacije i udruženja za zaštitu svog osnovnog pisma, ćirilice. Mi branimo sebe od samih sebe.
Ali, treba ipak biti optimista, treba pokušati nekoga dozvati možda ne pameti ali da prosto otvori oči, malo pogleda i pažljivo sasluša o čemu se radi. Pitanje jezika i pisma – to je elementarni identitet. A to se tako lako može zakonski rešiti, dovoljno je pola stranice teksta kojeg bismo se mi, kao korisnici tog pisma i govornici tog jezika, pridržavali. Toliko je to jednostavno.
