„Nema kraće definicije fašizma od progona ljudi zbog svog imena i svoje etničke pripadnosti“, komentariše Bećković za Sputnjik najavu Bratićeve.
Ona je, odgovarajući na pitanje poslanika Demokratskog fronta u Skupštini Crne Gore Dejana Đurovića dokle se stiglo sa izmenom nastavnog plana i programa za osnovno i srednje obrazovanje kojim bi se vratili u obaveznu literaturu pisci koji su bili uklonjeni, odgovorila da uklonjeni autori spadaju u same vrhove južnoslovenske, evropske i svetske književnosti.
„Da, nameravamo i menjaćemo nastavni program“, rekla je Bratić i dodala da su „razlozi zbog kojih su uklonjeni iz lektire više nego jasni“.
Vraćanje srpskih pisaca u školske programe Crne Gore
Najava ministarke Bratić je dobra vest, navodi istoričar Čedomir Antić, jer tim potezom crnogorska prosveta biće deprovincijalizovana, jer pesnici i pisci izbačeni iz školskih programa nisu regionalni srpski pisci, već pripadaju „vrlo važnoj i uticajnoj južnoslovenskoj kulturi“.
„Južni Sloveni, uzeti svi zajedno, od Alpa do Crnog mora su malobrojni i zato treba raditi na deprovincijalizaciji. Srpska kultura se sama deprovincijalizovala odvajajući se od svoga porekla. A naše poreklo i naši koreni su naši i svako ko ih se stidi radio je i radi protiv sebe“, naglašava Antić.
Režim Mila Đukanovića od sticanja nezavisnosti 2006, radio je na tome da iz školskih programa izbaci sve više i više srpskih pisaca. Tako su iz nastavnih programa za osnovne i srednje škole nestajali klasici srpske književnosti – Milovan Glišić, Jovan Jovanović Zmaj, Stevan Sremac, čak i Petar Petrović Njegoš; iz programa je izbačena i srpska epska poezija, od „Hasanaginice“ do opusa Filipa Višnjića.
Kada su iz programa izbačeni klasici srpske književnosti, prešlo se na savremene stvaraoce, pa su iz školskih programa nestali Miloš Crnjanski, Milutin Bojić, Oskar Davičo, Milorad Pavić, Aleksandar Tišma, Antonije Isaković, Ljubomir Simović, Dobrica Ćosić i mnogi drugi. Umesto njih, mesta u čitankama zauzeli su autori mehom nepoznati široj javnosti.
„Izbacivanjem svih tih pisaca i pesnika iz školskih programa, nacionalistička i šovinistička vlast diktatora Mila Đukanovića imala je nameru da obespravi trećinu stanovništva Crne Gore, odnosno polovinu onih koji govore srpski jezik i pripadaju srpskoj kulturi. Povratak tih pisaca je najmanje što može da se uradi“, kaže Antić.
Izbacivanje je bio put ka totalitarizmu
Za književnog kritičara Petra Arbutinu, pre vraćanja srpskih pisaca u prosvetne programe, važnije je pitanje zbog čega su oni iz njih uklonjeni i da li školski programi imaju za cilj sužavanje ili širenje vidika budućim građanima, ne isključivo Crne Gore, već regiona.
„Nije bitna ta zakasnela pravda, bitna je kratkoročna politička korist, što je nešto što definiše sve demokratije Zapadnog Balkana. To možda nije tema koja se direktno vezuje sa književnošću, ali književnost od nje trpi“, kaže on.
Sa pozicije civilizacijskih vrednosti, izbacivanje bilo kog pisca iz školskih programa vodi ka apsolutizmu i totalitarizmu – svi fašistički pokreti počinjali su proskribovanjem pisaca, podseća Arbutina.
„Ne možete, izbacivši pisca iz lektire, ništa oduzeti od vrednosti njegovog dela, ali tim činom povećavate ličnu ili kolektivnu amoralnost. Ne možete na početku 21. veka u bilo kom sistemu, koji podrazumeva etiku i moral i častan odnos prema građanima, izbacivati nekog zato što nije na nekakvoj ideološkoj, nacionalnoj ili podrazumevajućoj liniji“, navodi naš sagovornik.
Izučavanje književnosti, prema njegovim rečima, trebalo bi da služi širenju vidika – u suprotnom, u jednom trenutku doći će do toga da deca izučavaju samo ono što im se programima po šemama ravnopravnosti, iza kojih po pravilu uvek stoji suštinski i agresivni totalitarizam, zaključuje Arbutina.
