Venera je bila jedna od prvih planeta koje su astronomi kroz istoriju mogli da uoče, zbog svoje blizine i orbite koja se pojavljivala blizu izlaska ili zalaska Sunca.
Venera se nalazi na granici nastanjivog pojasa u našem Sunčevom sistemu, gde je moguće zadržavanje vode u tečnom stanju na površini planete i dugo je važila za bliznakinju zemlje, piše „Spejs“. Otkriće fosfina u njenoj atmosferi, gasa koji ukazuje na tragove života, oživelo je to nekadašnje poređenje.
Stiven Kejn sa Univerziteta Kalifornija, kaže da je sve do šezdesetih godina 20. veka među naučnicima postojala ideja da površina Venere izgleda poput tropskih krajeva na Zemlji.
„Poslednji holivudski film koji se bavio životom na Veneri, „Put na praistorijsku planetu“, snimljen je 1965. godine. On govori o astronautima koji sleću na Veneru 2020. godine i tamo nalaze močvarno okruženje u kom žive dinosaurusi, što je daleko od onoga što danas naučnici znaju o toj planeti“, navodi on.
Kada je letelica NASA „Mariner 5“ proletela pored Venere 1967. godine, otkrila je da je temperatura na njenoj površini 460 stepeni Celzijusa.
„Močvare o kojima se spekulisalo tada su isparile iz razmatranja naučnika“, kaže Suzana Smrekar iz NASA, glavni istraživač u budućoj misiji VERITAS čiji je cilj istraživanje Venere.
Tako je planeta bliznakinja Zemlje u naučnom svetu postala zapravo svet nalik paklu, sa ogromnom temperaturom koja topi čak i olovo, pa su se astronomi u potrazi za vanzemaljskim životom okrenuli drugim rešenjima.
Ipak, istraživanja Venere su nastavljena, ali u drugom smeru, kako bi se istražilo zbog čega je njena površina postala toliko vrela.
Tako je Sovjetski Savez nastavio da šalje sonde ka Veneri sve do osamdesetih godina, od kojih su neke sletale na površinu, a druge kružile oko nje.
I NASA je slala letelice ka toj planeti, a njena misija „Magelan“ mapirala je devedesetih godina površinu planete. Evropska svemirska agencija takođe je poslala letelicu koja je osam godina kružila oko Venere, dok japanska „Akacuki“ misija, koja istražuje atmosferu te planete, započeta 2015, i dalje traje.
Sva ta istraživanja pomažu u razumevanju evolucije Venere, ali nam šalju i upozorenje kakva bi budućnost mogla da čeka Zemlju.
„Iako paklena atmosfera na Veneri, otkrivena šezdesetih godina, ukazuje da je na njoj život nemoguć, do danas smo stekli saznanja koja govore suprotno“, kaže Stiven Kejn.
Još tokom prvih istraživanja, naučnici su utvrdili da je na Veneri veoma izražen efekat staklene bašte. Venerina gusta atmosfera funkcioniše kao klopka za toplotu, zbog čega temperatura planete raste do ekstrema.
Ono što nas upozorava je činjenica da i Zemlja i Venera imaju niz sličnosti.
Obe se nalaze u nastanjivom pojasu Sunčevog sistema, imaju isto poreklo, sačinjene su od stenovite mase čija je gravitacija dovoljna da zadrži atmosferu, sa mogućnošću formiranja vode na površini.
Ono šta naučnicima još nije jasno je šta je sa Venerom krenulo u pogrešnom smeru. Da li se njena atmosfera promenila tokom neke trenutne katastrofe, ili je ta promena trajala kroz vreme.
Skorašnja istraživanja pokazuju da je Venera veoma aktivna planeta, jer su nađeni dokazi eksplozivnih vulkanskih erupcija u poslednjih 100 miliona godina. Ukoliko se na Veneri izbacuju vulkanski gasovi u atmosferu, te je zbog toga ona izmenjen, to možda ukazuje na spore promene.
Naučnici smatraju da slična opasnost preti i Zemlji, gde ljudi proizvode gasove staklene bašte i emituju ih u atmosferu, pa bi i naša budućnost mogla da bude slična Venerinoj.
Međutim, ima i onih naučnika koji smatraju da Venera ne ukazuje samo na našu budućnost, već na prošlost.
Kako kaže Suzana Smrekar, Venera je verovatno jedina planeta u našem Sunčevom sistemu, pored Zemlje, koja možda ima kontinente i geološke subdukcije, odnosno mogućnost podvlačenja tektonskih ploča jedne pod drugu.
Međutim, naučne misije još nisu uspele da dokažu da li postoje kontinenti na Veneri, a oni bi mogli da pomognu u boljem razumevanju razvoja rane Zemlje.
„Zemljini kontinenti i sistem tektonskih ploča oblikovali su evoluciju klime i nastanjivosti na našoj planeti. Ali oni postoje već milijardama godina i nema dovoljno naučnih dokaza za njihovo proučavanje“, kaže Smrekar.
Naučnici su izneli pretpostavke da je zapravo Venera, a ne Zemlja, prva planeta u našem Sunčevom sistemu na kojoj se razvio život. Kako kaže Smrekar, Venera ima mnogo karakteristika koje to omogućavaju. To su unutrašnji geološki „motor“ koji pokreće vulkansku aktivnost, tektoniku, vodu na površini, čak je moguće da je na toj planeti postojao i okean.
„Iako danas izgleda nenastanjivo, Venera je u prošlosti mogla da bude naseljena planeta“, kaže Smrekar.
Međutim, otkrića na Veneri mogu da naučnicima donesu još jednu veliku prednost - da lakše razumeju koja egzoplaneta, van našeg Sunčevog sistema, može biti nastanjiva.
„Kada bismo sa neke tačke van našeg Sunčevog sistema posmatrali Veneru i Zemlju, one bi izgledale potpuno identično, iako su zapravo veoma različite“, kaže Smrekar,
Sada naučnici smatraju da bi trebalo nastaviti detaljna istraživanja Venere, jer otkriće fosfina govori o mogućnosti da je na toj planeti nekada postojao život. Kako kažu, važan odgovor je kako je efekat staklene bašte potpuno promenio izgled Venere i od Zemljine bliznakinje pretvorio je u doslovni pakao, te kako je sa njene površine nestala voda.
Otkriće fosfina navelo je na mogućnost da na Veneri postoji život u njenoj atmosferi, budući da je na površini planete zbog visokih temperatura praktično nemoguć. Međutim, Stiven Kejn smatra da je to moguće, ali teško.
„Život u Venerinoj atmosferi možda je poslednji ostatak nekadašnje biosfere na toj planeti. Ukoliko on postoji, to bi bio dokaz kako život može da se prilagodi okruženju“, smatra Kejn. Ipak, on dodaje da je teško objašnjivo pitanje kako bi se život održao u samoj atmosferi i prkosio sili teže. Pored toga, Venerina atmosfera je takođe vrela i suva, sa puno oblaka sumporne kiseline.
Smrekar smatra da bi odgovore na to otkud fosfin na Veneri trebalo tražiti u aktivnostima vulkana, iako su takvu teoriju drugi istraživači odbacili.
