Naknadna tumačenja posle smrti bivšeg premijera Srbije Zorana Đinđića uglavnom su bila vrlo pogrešna, zlonamerna, neka i glupa, pa su, prema mišljenju Slavoljuba Kačarevića, urednika „Balkan magazina“, pokušaji mitologizacije s jedne strane, a s druge strane potpunog poništavanja bilo kakvog značaja tog Đinđića, u svakom slučaju — netačni.
Kako se kalio otpor
„Priznajem, nisam se bavio nekim detaljnim izučavanjem, ali meni izgleda da je on čovek ušao u ceo posao, dakle šefa vlade i opozicije pre toga, kao neko ko nije do kraja razumeo šta ga čeka, kakav je stvarni raspored snaga, kao i kakva je moguća budućnost bila na Balkanu i Srbije i ostalih zemalja. Đinđić je tu malo, kao i mnogi tada, precenjivao vrline Zapada“, napominje Kačarević i dodaje: „Čini mi se da je pred kraj života to prilično počeo da shvata“.
„Pripadam onim posmatračima koji veruju da je on zbog toga i nastradao. Kad se danas gleda, on je zaista bio prilično usamljen na vlasti, tu nije mogao ništa bitno da uradi. I s obzirom na domaći otpor, a i s obzirom na odnos snaga u svetu“, ističe Kačarević.
Danas postoje gotovo isti ili bar vrlo slični problemi sa pozicijom Srbije, i unutrašnjom i spoljnom politikom, jer su, kako tumači Kačarević, okolnosti takve da pojedinac tu ne može da se proslavi ni na koji način.
„Raditi na duži rok protiv ovakvih sila koje žele da sprovedu svoje planove što pre i to najbrutalnije protiv interesa i naroda i ovih teritorija, tu je otpor veoma, veoma ograničen i uglavnom osuđen na neuspeh. U takvom kontekstu je i Đinđićeva uloga. On je najverovatnije bio sasvim dobronameran, ali to što se od njega očekivalo i sa čime se on suočio jednostavno je bilo nepobedivo“, smatra Kačarević.
Kad te deca unakaze
Postoji vrsta političkih lidera, a obično su to ljudi koji su vladali kratko i koji su vladali u nekim nestabilnim i kontradiktornim uslovima i bili u situaciji da pokažu više svojih lica, kojima, prema mišljenju komentatora Željka Cvijanovića, istorijsku ulogu ne određuje toliko njihovo delo i kasnije analize tog dela, nego i njihovi naslednici.
„Što se tiče naslednika, Đinđić je prošao katastrofalno. Dakle, kad se vidi da su se za njegove naslednike proglasili jedan Čedomir Jovanović, jedan Zoran Živković, pa i Boris Tadić, i kad vidite gde su ti ljudi sad u politici i kakav je njihov odnos prema biračima, vidite da su zapravo Đinđićevi politički potomci prema samom Đinđiću bili apsolutno nemilosrdni“, jasan je Cvijanović.
Sličan primer lidera čiji su značaj odredili potomci, a koji je kratko vladao, bio je Kenedi. Cvijanović, međutim, ukazuje na to da budući da su levi američki liberali odredili sudbinu Amerike i američke moći za poslednjih 50 godina, Kenedi je prošao mnogo bolje od Đinđića, a u samoj biografiji bio je vrlo sličan kao Đinđić.
Izručenje kao beleg
„Teško je govoriti o Đinđiću. Postojala je u njegovoj politici i nacionalna crta, postojalo je i ono nešto što je bilo anacionalno i antinacionalno, i taj vrlo poseban momenat koji ga određuje kod Srba, a to je izručenje Miloševića. Jer ako kažemo da Srbi još nisu oprostili Milošu ubistvo Karađorđa, a Miloš je na tom ubistvu ostvario neke rezultate, mislim da teško da će oprostiti i Đinđiću izručenje Miloševića“, kaže Cvijanović za Sputnjik.
Đinđić je bio vrlo samosvestan lider, napominje Cvijanović, i za razliku od većine kasnijih lidera, bio je uveren da su Zapad i on bili partneri u rušenju Miloševića.
„I nije Đinđić sklonjen zbog svog velikog političkog greha, nego je sklonjen za primer budućim vladarima Srbije. Jer kao što se Srbima u poslednjih petnaestak godina, srećom to sad jenjava, vladalo strahom od nekakvog novog bombardovanja ili sankcija, tako se srpskom elitom vladalo strahom od ponavljanja Đinđićeve sudbine“, kategoričan je Cvijanović.
Uostalom, sugeriše taj komentator, pogledajte sve lidere posle Đinđića, nema nijednog koji se nije žalio na ovaj ili onaj način u medijima da mu prete i da bi mogao da bude ubijen.
„Dakle, mislim da tu nije bilo tolikog Đinđićevog greha, da bi Zapad mogao da mu oprosti ili ne. Zapad Đinđiću nije naplaćivao stare račune, nego je određivao buduće odnose u Srbiji“, podvlači Cvijanović.
Ako se saglasimo šta bi to trebalo da znači istorijska ličnost, Slavoljub Kačarević je na stanovištu da će Zoran Đinđić biti svakako istorijska ličnost, ako ni zbog čega drugog, a ono svakako zbog svog tragičnog kraja u politici.
Da li će biti pozitivno ocenjen ili na neki drugi način, prema njegovom mišljenju, danas je rano da se priča.
Šta će reći istorija
„Lično mislim da je on čovek koji zaslužuje pozitivnu ocenu. Da je bio od onih političara koji brzo shvataju, koji umeju da uče i na svojim i na tuđim greškama i verujem da je potrajao u politici da bi mnoge stvari korigovao i uradio na neki novi način, u odnosu na ono što smo videli da pokušava da uradi posle dvehiljadite“, rezonuje Kačarević.
Već sad smo suočeni sa pokušajima da se na novi način ocenjuju i Đinđić i Milošević i razni drugi likovi koji su nedavno bili na našoj sceni, ali su te istorijske ocene u Srbiji, prema Kačarevićevom mišljenju, veoma relativne i izložene stalnim promenama.
„Bojim se da Đinđić neće biti istorijska ličnost, ali on je u tome, čini mi se, potpuno nevin. Kad pogledate koliko maltretiranje javnosti je izvršeno njegovom mitologizacijom, kad vidite da ne postoji konsenzus oko njega u srpskom društvu, a njemu se maltene na silu podiže spomenik, kad vidite licemerni odnos Zapada prema Đinđiću — jer zapravo Zapad forsira da Srbi ljube mrtvog Đinđića, da ne bi ljubili mrtvog Miloševića — onda vidite koliko je u istorijskom smislu učinjeno više da Đinđić bude omražen nego da bude omiljen“, precizira Cvijanović.
„Bojim se da to duboko određuje njegovu istorijsku sudbinu“, dodaje on, „pored njegovih famoznih naslednika koji su ga zaista uništili do kraja“.
