S njim smo razgovarali i o tome zašto prvi utisak o ljudima stičemo za samo deset sekundi i koliko će internet-komunikacija emotikonima uticati na neverbalnu.
Pokušavajući da se predstave u što boljem svetlu, jer prvi utisak o čoveku stičemo za manje od deset sekundi, pre nego što progovori, političari rade na poboljšanju svoje verbalne komunikacije, kaže Žarko Trebješanin.
„Kenedi je dobio izbore jer je bio nadmoćan u neverbalnoj komunikaciji, ostavljao je utisak spontanog čoveka svojim gestovima i mimikom. Političari žele moć i zato žele da ostave utisak da su dominantni. Gotovo uvek imaju pravo držanje, uzdignutu glavu, skoro vojničko držanje. To nekome stoji, a nekome apsolutno ne. Kandidati na američkim izborima se neprekidno smeju, ali to često ima kontraefekat, ne samo da posumnjate da je taj osmeh lažan, već imate utisak da on želi da vas obmane“, kaže Trebješanin.
Tim portugalskih, britanskih i italijanskih neurologa proučavajući hod predsednika Rusije Vladimira Putina došao je do zaključka da je njegova neverbalna komunikacija povezana sa njegovom KGB-ovskom prošlošću. Primetili su da mu je leva ruka uvek opuštena uz telo, a desna ukočena, kako bi, objašnjavaju, mogao brzo da izvuče pištolj, kao revolveraši na Divljem zapadu.
„Putin ima dostojanstven hod koji priliči nekome ko je predsednik jedne velike države. Njegovi nastupi deluju moćno, vidite vrata koja se sama otvaraju, on prolazi, nikoga nema u blizini, tako se pokazuje njegova dominantnost i važnost. Međutim, ni naučnici nisu imuni na politiku i ideologiju, veliko je pitanje šta bi zaključili da ne znaju da je to predsednik Rusije. Tu se vrlo često učitava i nešto čega nema, ljudi puste mašti na volju“, ističe Trebješanin.
Političari iz istih partija često liče jedni na druge, imitiraju neverbalnu komunikaciju. Međutim, Trebješanin objašnjava da te imitacije, koje su najčešće svesne, mogu da budu i nesvesne. On podseća na glumce koji imitiraju sve političare, ali i ljude koji se potpuno identifikuju sa vođom.
„U velikim strankama imate velikog vođu na vrhu piramide i njegove klonove, poslušnike koji se trude da govorom i neverbalno što više liče na njega. Ali tu imamo dve pojave, oponašanje, svesno imitiranje i situaciju kada se neko zaista s njim identifikuje. Sećam se poslanika sa Kosova koji je toliko ličio na Miloševića da je izazivao smeh, delovalo je kao da ga imitira“, priseća se ovaj psiholog.
Posle Slobodana Miloševića najviše kopija na našoj političkoj sceni imao je Zoran Đinđić, a pojedini i dalje pokušavaju da biračima pošalju poruku isprekidanim pogledima, koji su mu bili svojstveni.
„Ne verujem da je Čedomir Jovanović namerno imitirao Đinđića, verovatno se identifikovao sa onim koji ga je uveo u politiku i doveo na mesto potpredsednika vlade. Iz želje da bude kao Đinđić, on često koristi njegov način govora i pokrete očima“, ocenjuje Trebješanin.
„Ćutanje je simbol koji ima mnogo značenja, može da šalje potpuno suprotne poruke. Postoji napeto ćutanje, ali i ono u kome uživamo s nekim, ako osećamo isto što i on. Ako smo bliski, ono može biti i izraz ljubavi. Ćutanje je izuzetno slojevito i izražajno, ono može biti i izraz straha, mržnje“, kaže Trebješanin za „Sputnjik intervju“. On ističe da je najstariji i najupečatljiviji način neverbalne komunikacije — dodir, jer i posle miliona godina evolucije, brigu, empatiju i ljubav najbolje izražavamo dodirom, kada nekoga potapšemo po ramenu ili zagrlimo, šaljemo mu najjasniju poruku, kao i ćutanjem, kaže Trebješanin.
Neverbalni govor može da dovede i do nesporazuma, jer se razlikuje od kulture do kulture, ono što je nama normalno ili poželjno u nekim zemljama je nekulturno i nepoželjno. Kultura znatno utiče na neverbalni govor.
„Narodi iz severnih krajeva imaju potrebu da se odmaknu od sagovornika, a Srbi tri puta ljube i one koje su tek upoznali. Imate kulture u kojima se dodir izbegava, to su severnjačke kulture, Velika Britanija, dok na Mediteranu, u Grčkoj ili Italiji ima jako mnogo dodirivanja, kao i u bliskoistočnim kulturama. Kada neko dođe u tuđu zemlju, njegov neverbalni govor može da izazove nerazumevanje. On je jako važan, kao što učimo strani jezik, moramo da naučimo kakvo je značenje pojedinih neverbalnih znakova u drugim kulturama“, poručuje Trebješanin.
On zaključuje da neverbalna komunikacija u godinama razvoja moderne tehnologije neće prestati. U internet-komunikaciji sve više koristimo emotikone, sličice koje odražavaju našu emociju. I to je neverbalna komunikacija.
