Slobodan Milošević, nekadašnji predsednik Srbije i SR Jugoslavije, pronađen je mrtav u ćeliji Haškog tribunala 11. marta 2006. godine. Neosuđen.
Zoran Đinđić, bivši premijer Srbije, ubijen je na parkingu ispred zdanja Vlade Srbije 12. marta 2003. godine. Nevin.
U martu 2017. godine, Miloševićeva partija nalazi se u vlasti. Đinđićeve stranačke kolege ponovo su u dubokoj opozicionoj hladovini.
Danas, koalicioni partner socijalista, u naprednjačkoj vladajućoj koaliciji, nalazi se i SPO Vuka Draškovića, koji je zajedno sa Đinđićem predvodio skoro sve opozicione borbe protiv Miloševića od Devetog marta 1991. pa do promena 2000. godine.
Ovog marta, Miloševićev grob posećuje lider radikala Vojislav Šešelj, čiji je bivši stranački prijatelj, a sadašnji premijer Aleksandar Vučić okružen i brojnim Đinđićevim saborcima, poput gradskog menadžera Gorana Vesića.
U sadašnjoj vlasti je i Aleksandar Vulin, koji je u subotu položio cveće Miloševiću, ali i Rasim Ljajić, blizak Đinđićev politički partner iz vremena DOS.
U vladajućem frontu, još ovog marta, nalazi se i Miloševićev nekadašnji koalicioni partner Tomislav Nikolić, koji se možda sprema i za političku penziju, dok je politiku potpuno napustio Vojislav Koštunica, koji je 2000. godine pobedio Miloševića na izborima, a dugo godina je blisko sarađivao sa Đinđićem.
Kad bi mogli odnekud da vide celokupnu sadašnju političku scenu, teško da bi Đinđić i Milošević bilo šta razumeli. Naročito baš ovog marta, kada se vodi bespoštedna bitka za fotelju budućeg predsednika Srbije.
Teško da bi razumeli zašto kandidati jedni druge istovremeno optužuju da zemlju hoće da vrate ili u Slobine devedesete ili u postpetooktobarsko doba DOS koje je obeležio Đinđić.
Teško da bi shvatili rečnik kampanje u kojoj trkači do Andrićevog venca mere jedni drugima polne organe dok je Srbija sa svih strana pritisnuta novim napadima na politički zapaljivom Balkanu.
Teško da bi pojmili da je jedan opozicioni kandidat Saša Janković, koga podržava DS, radio devedesetih u ministarstvu koje je vodio JUL, stranka Miloševićeve supruge Mire Marković, koja je i danas u izgnanstvu u Rusiji. A da ga je i naprednjačka vlast birala za zaštitnika građana.
Teško da bi shvatili i da je drugi žestoki opozicioni izborni adut Vuk Jeremić, bivši saradnik Borisa Tadića, koga su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Ivica Dačić kandidovali za generalnog sekretara UN. A da ga podržava Velja Ilić, koji je bagerom rušio Miloševića, pa bio u vlasti sa Đinđićem, Koštunicom, socijalistima, Vučićem.
Teško da bi im „išlo u glavu“ i da je jedan od kandidata opozicije Saša Radulović, koji je posle Petog oktobra prozvan „stečajni upravnik“ Srbije, da bi kasnije bio ministar u Vučićevoj vladi.
Teško da bi uspeli da povežu konce kako se to desilo da su njihovi bliski partneri i ljuti rivali sada toliko isprepletani, da se nalaze u vlasti i u opoziciji i da obojici istovremeno polažu ruže.
Ali, to je Srbija.
Ništa naši političari nisu naučili iz crnih devedesetih godina, kada su više ratovali između sebe dok je država bila napadnuta sa svih strana.
Ništa nisu naučili ni iz dvehiljaditih, tokom kojih smo, u vreme žestokih unutarpolitičkih ratova, izgubili premijera, ostali bez dela državne teritorije, sluđeni lažnim tranzicionim reformama, zamajani evrounijskim zabludama, ojađeni pljačkaškim privatizacijama…
Ništa nisu naučili iz svojih brutalnih međustranačkih ratova iz kojih je Srbija uvek izlazila slabija, niti iz činjenice da su mnogi od njih nekada bili na istoj strani i da su istim žarom kako se sada međusobno pljuju nekada pljuvali današnje partnere.
Posle 27 godina višestranačke tuče u Srbiji potpuno je neshvatljivo da i danas, u martu 2017, mnogi u opoziciji prizivaju „petooktobarski referendum“ dok mnogi u vlasti optužuju neke opozicionare da rade na rušenju države za račun stranih centara moći.
Na obe strane ponovo ista retorika kao 1991, 1996, 2000, 2008, 2012… Ista retorika, iako su najvažniji akteri bili i na vlasti i u opoziciji. I zajedno i odvojeno. Pomireni i posvađani.
Galimatijas pojačavaju i vojske analitičara, komentatora, istraživača javnog mnjenja, koji su, godinama, predano radili u službi i jednih i drugih i trećih — i današnjih vladajućih lidera i opozicionara.
Krug su, u poslednje tri decenije, zatvorili i politički autsajderi koji zabavljaju široke narodne mase — veseli Nikola Šećerovski je 1990. pričao o četkama i metlama, a danas mladenačko spadalo Preletačević Beli dovodi kampanju do nadrealne groteske.
Da sve, ipak, nije šala, Srbiju opominju globalni i regionalni potresi.
Da sve nije zabava, podseća nas činjenica da velike svetske sile ponovo komešaju balkansko tle.
Da sve nije igra, upozoravaju nas svi događaji u protekle tri decenije kad su globalne imperije ovde povlačile konce dok nam je država postajala sve manja i nesrećnija.
To bi sve najbolje mogli da znaju Slobodan Milošević i Zoran Đinđić.
