U kafani osim ića, pića i kariranih stolnjaka važi nepisano pravilo da „jači-tlači“, a najjača Angela Merkel je dala garancije predsedniku Aleksandru Vučiću da ukoliko Beograd i Priština do 2019. potpišu pravno-obavezujući sporazum, Srbija će dobiti svoj sto, pardon, sve garancije za ulazak u to probrano društvo do 2025. godine.
Kosovo je, još jednom je vreme potvrdilo pesnika, najskuplja srpska reč ili na nemačkom — cena ulaznice.
„Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?“, takođe je poodavno konstatovao Bećković, za šta mu nije bio potreban pesnički dar, već zdrav razum i svest da se put od homosapiensa do Van Goga zove civilizacija.
Dakle, Srbija, osim velike želje za životom, ima i vredan miraz, pa joj, ako bude rada na dogovor u vezi sa tim porodičnim svetim gralom koji joj je ostao od predaka, svekrva Angela i deveri Junker, Gabrijel, Makron, Han i svi ostali Sebastijani neće na proveru tražiti sve ono što inače, prema evro-kafanskoj knjizi utisaka, traže svima koji hoće da sa njima slušaju „Odu radosti“, dok im migranti iz Sirije menjaju piksle.
U procesu pridruživanja Evropskoj uniji, da podsetimo, iako nam time godinama „glavu probiše“, Srbija bi trebalo da otvori i zatvori 34 poglavlja u vezi sa usaglašavanjem standarda i propisa i 35. u vezi sa Kosovom. Međutim, izgleda da je frau Merkel ili naprasno postala popustljiva ili je ono što će možda dobiti vrednije od onog što je ranije tražila.
„Ne idi s njim…“, da se poslužimo kafanskim hitom, bila je glavna evropska poruka Bugarskoj, Rumuniji i baltičkim državama prilikom prevođenja na njihovu stranu, pa su zakoni usvajani na engleskom, a evro-novčanice štampane na ćirilici, samo da ne pogledaju ka Putinu i Rusiji.
Naime, i činovnici odstupe od eksel tabela, digitrona i propisane veličine krastavca kad im u briselskim hodnicima šapnu da je važniji kvantitet od kvaliteta.
Mogu sve pare da daju muzici, Srbija ne pada na takvu vrstu tužbalica, pa Istoku leđa okretati neće, a da li će pružiti ruke Zapadu zavisi od pravno-obavezujućeg sporazuma i, kako je ranije najavljivano, odluke građana na referendumu.
Svakako, Evropska unija tim istim građanima nije bila cilj sam po sebi, već sredstvo do standardizacije društva, mogućnost za veće tržište na kojem će moći da plasiraju i nabavljaju robe i usluge i temelj za budućnost u kojoj se deca neće bojati metka iza komšijskog ćoška.
Papir eventualnog sporazuma Beograda i Prištine je, prema Vučićevim rečima, za sad još beo, a „kako god da rešimo pitanje naših granica sa Prištinom, kako god da rešimo teritorijalno pitanje sa Kosovom, neće biti konflikata“.
Ta vrsta razrešenja dovodi do prestanka sukoba Srba i Albanaca, konstatovao je predsednik Srbije, i ustvrdio da je apsolutno siguran da će ukloniti neprijateljstvo koje postoji više od 100 godina.
Posle mogu u kafanu, pa Albanci neka igraju „Šotu“, a Srbi pevaju „Vidovdan“. Kad se otrezne, Albance će boleti noge, a Srbe glava, te postoji bojazan da zakukaju: „Ej, kafano, neću više, drug mi nisi bila, Angela mi bol zadala, ti ga većim učinila“.
No, možda smo mi, kao i citirani pesnik, ljudi sa previše emotivnog naboja, pa ne vidimo realnu sliku u sajber vremenu gde je najvažnija dobra kombinacija nula i jedinica.
