Ono po čemu se ova knjiga razlikuje od standardne beletristike jeste što njeni glavni junaci nisu književni likovi, nego ideje, pojmovi, fenomeni — kaže o svojoj novoj knjizi „Književnost i komentari“ Slobodan Vladušić, pisac i književni kritičar, profesor srpske književnosti na novosadskom univerzitetu.
Ovo po zamisli, stilu i žanru neobično delo čine naučni tekstovi, eseji, putopisi, u njemu ima pozivanja na istaknute sociološke teoretičare, na filozofske spise, ali ima i ličnih zapisa i beležaka. Svi ti tekstovi zajedno čine jedinstvenu priču koja ima za cilj da pokaže da književnost nije samo puka fikcija ili zatvoren sistem odabranih reči, već mnogo više od toga: živi, aktivni, sveobuhvatni pogled na svet. Naspram nje stoji megalopolis sa svojim zakonima i zahtevima protiv kojih se, po Vladušićevom uverenju, književnost pobuniti mora.
— Sa problemom megalopolisa sam se susreo pre nekoliko godina kada sam počeo da pišem doktorsku disertaciju o slikama evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog. Radeći na toj tezi, iščitavajući ponovo Crnjanskog, dobio sam neku vrstu potrebe da pokušam da imenujem jedno stanje svesti ili jedno stanje sveta koje se pojavljuje u njegovoj prozi, pre svega u tekstu „Iris Berlina“ iz „Knjige o Nemačkoj“ i u „Romanu o Londonu“. Za mene megalopolis, već tu u knjizi „Crnjanski, megalopolis“, nije tek veliki grad, još manje je to prestonica. To je zaista jedno stanje svesti ili bolje je reći jedan sklop vrednosti, koji može biti i treba da bude imenovan posebnim pojmom. U najkraćim crtama, to je zapravo sinonim za ekonomski fašizam ili ako hoćete za ekonomski rasizam, koji je utemeljen na nečemu što jedan francuski filozof naziva „ontologija profita“. Ontologija profita, kada se prevede na običan jezik, znači otprilike ovo: sve što donosi profit ima pravo da postoji, a ono što ne donosi profit mora da nestane.
Kažete da megalopolis nema nikakve veze sa građanskom kulturom, humanizmom, demokratijom, građanskim vrlinama?
— On je izrazito antihumanističko uređenje. To je oligarhija koja se ponaša kao tiranija. Potpuno je opravdano, legitimno iz različitih razloga, a jedan od njih je borba za opstanak, da se čovek, bez obzira na to da li je on intelektualac ili ne, bori protiv megalopolisa. Moja knjiga je jedna vrsta uputstva za tu borbu ili uputstva za oružanu pobunu protiv megalopolisa, pri čemu to nije podstrekivanje oružane pobune, nego citat naslova Gija Debora, koji predstavlja neku vrstu duhovnog oca ove knjige.
Koliko je, po vašem mišljenju, onih ličnosti koje su spremne da podrže ovakvu vrstu borbe protiv dehumanizovanog sveta?
— Ne bih znao tačno da odgovorim na koliki broj ličnosti ova knjiga može da deluje, ali kad govorim o ličnostima i razlici između ličnosti i lika, tačnije između ličnosti i roba megalopolisa, treba znati šta ta opozicija znači. Ličnost nije ništa što se dobija rođenjem, nego se radi o organizaciji života, konceptu života koji omogućava čoveku da se ne samo spasi od megalopolisa, nego i da mu se suprotstavi. Pobuna protiv megalopolisa nije pobuna radi pobune, nego je posledica činjenice da ličnosti žive bolje, lepše, intenzivnije nego robovi megalopolisa.
Ličnosti žive lepše zato što, kako objašnjavate, imaju svoju životnu priču, „dokaze da su živeli“. Imaju iskustvo i samim tim osećanje smisla. Šta je sa „robovima megalopolisa“?
— Problem sa robovima megalopolisa jeste u tome što oni nemaju nikakvu životnu priču. Sve što im se dogodi jednostavno ulazi i prolazi kroz njih kao vetrić koji malo zatalasa neki listić i onda nestane. Oni imaju osećaj potpune praznine, besmisla, apsurda, i to ih navodi da se obraćaju megalopolisu kao tržištu slika, informacija, naracija, i tako pokušaju da od njega kupe doživljaje. Na taj način žele da u svom životu osećaju iluziju punoće, ali pošto nemaju iskustva, nego samo prolazne doživljaje, oni večno ostaju prazni. Odnos između roba megalopolisa i samog megalopolisa je sličan odnosu između narkomana i dilera narkotika. Ma koliko puta ubo iglu u venu, on će uvek posle toga osetiti vrstu praznine.
Savremeni trenutak karakteriše i to što su se u njemu na suprotnim stranama našli moć i vrednosti. Da li ste optimistični kada razmišljate o moralnoj poziciji onoga koji bira između ove dve opcije?
— Svaki čovek se u jednom trenutku nađe pred izborom — ili moć ili vrlina. Moć pritom ne znači da čovek upravlja sudbinama drugih, već da je spreman da prihvati neki komadić moći, mrvice sa stola nekog moćnika kome služi bespogovorno. Sreća čoveka koji se opredeli za moć je uvek relacione prirode, ona nikada nije supstancijalna, a ta njena relaciona priroda glasi: Srećan sam zato što je mom komšiji gore nego meni, zato što imam nešto što moj komšija nema. Tu je i fenomen „fear of missing out“ koji govori o osećanju da se život dešava negde drugde. To osećanje, recimo, imaju ljudi na društvenim mrežama koji gledaju tuđe profile na kojima vide samo fragmente tuđe sreće. Pošto ne znaju da su u pitanju fragmenti, smatraju da se radi o celini nečijeg života i samim tim se njihov život, koji oni, naravno, percipiraju u celini, kao zbir sretnih i nesretnih trenutaka, čini siromašnijim, nesrećnijim od nekakvog idealnog života čoveka na socijalnim mrežama. Niko neće nikad napisati: „U depresiji sam, pomozite mi“, jer čak i kada bi to napisao kao post na Fejsbuku, niko ga ne bi lajkovao i niko mu se ne bi javio. Ne bih želeo da budem shvaćen pogrešno i da se ovaj aspekt priče o oboljenju koje se zove „osećanje da je život negde drugde“ shvati kao neka vrsta uputa „izbrišite se sa društvenih mreža i živećete srećni“. Cela moja priča u knjizi „Književnost i komentari“ ne govori o tome da čovek treba da bira između A ili B, osim ako je to biranje između vrline i moći. To je zaista ključna odluka. Jer, ako čovek sebe zaista izgradi kao ličnost, to onda znači da megalopolis, kroz sve elemente putem kojih vlada čovekom, nema više tu moć.
U završnici knjige pesma „Lament nad Beogradom“ data je kao primer otpora prema stanju svesti megalopolisa. Zašto Crnjanski?
— Oduvek sam voleo da čitam Miloša Crnjanskog. Prvo mi je zapao za oko tekst „Iris Berlina“ koji govori o Berlinu za vreme Vajmarske republike. Imao sam utisak da Crnjanski opisuje fenomen globalizacije, ali da ga on doživljava čulno, što će reći da ne raspolaže ovim pojmovima i terminima kojima se danas globalizacija ne samo objašnjava, nego i opravdava. Čulni dodir sa fenomenom globalizacije koji je Crnjanski naslutio u Berlinu Vajmarske republike je meni na neki način otvorio oči da stvari mogu da se posmatraju na taj način, odnosno da možemo da neku stvar objasnimo a da pobegnemo od termina kojima je drugi objašnjavaju. Da kroz odnos možemo da izgradimo znanje. Kada sam to shvatio na tekstu „Iris Berlina“, onda mi je „Roman o Londonu“ zazvučao drugačije, i „Hiperborejci“ i, naravno, njegova zaveštajna pesma. Crnjanski je jedan od mojih učitelja u najboljem smislu te reči: čovek koji je, čini mi se, ipak birao vrlinu pre moći.
Ima u ovoj knjizi i Borislava Pekića i aktuelnosti njegovog pitanja da li pisac svojim angažmanom rizikuje nešto ili se nada nečemu. Pitanje je aktuelno i danas, i reklo bi se da ste njime i vi bili inspirisani kada ste pravili u knjigu?
— Pekić je razmišljao o angažovanosti mnogo dublje nego što se o angažovanosti razmišlja danas. Od nas je tražio da vidimo da li osoba svojim angažmanom nešto rizikuje u svom životu ili od toga živi bolje. Ovo prvo je zvao angažman, a ovo drugo možete nazvati drugačije, jer to jeste nešto drugačije.
