Mnogo je ljudi koji će, kada se spomene ime Sigmunda Frojda, reći: „Ah, da, to je onaj perverznjak koji je sve tumačio kroz seks“. Tako govore neupućeni, međutim, mnogo je i među obrazovanim ljudima, pa čak i među stručnjacima, onih koji ne razumeju u potpunosti ideje ovog velikog mislioca, jednog od najuticajnijih u proteklom veku.
Žarko Trebješanin je u knjizi „Šta Frojd zaista nije rekao“ pokušao da brojne zablude o Frojdu i njegovoj teoriji pobroji i sistematizuje, ali i da objasni uzroke njihovog nastanka i da argumentovano objasni šta je veliki bečki mislilac zapravo imao na umu.
Treće, dopunjeno izdanje ove knjige nedavno je objavio Službeni glasnik. Prvo izdanje je 1994. štampala Prosveta, a potom je 2005. godine knjigu objavilo Društvo psihologa Srbije.
Jedna od najčešćih zabluda vezanih za samog Frojda jeste verovanje da je on bio nastrani razvratnik, opsednut seksualnošću. To je gotovo kliše kada se spomenu Frojd i psihoanaliza. Vi u knjizi objašnjavate da je stvarnost bila upravo suprotna.
— Frojd je bio vrlo privržen porodici, tipičan patrijarhalni čovek, ali ljudi misle da, ako neko toliko piše o seksualnosti i ističe njen značaj, mora da je opsednut seksom, da je ženskaroš. Mnogi, pritom, uopšte ne razumeju šta Frojd podrazumeva pod seksualnošću. Pokušavali su da mu pripišu razne ljubavnice, mnogi istoričari psihoanalize su proveli godine istražujući razne arhive i tražeći dokaze o vezi Frojda i njegove svastike Mine, kao i Lu Salome, ali posle silnog traganja ništa nisu pronašli. A čak i da jesu, ne vidim kakav bi to značaj imalo za Frojdovu misao! On je vrlo rano odustao od seksa, u 40. ili 41. godini, o tome svedoče njegova pisma. To je, međutim, tema koja i dan-danas privlači ljude, tome su posvećene i brojne knjige. Upravo me je to navelo na ideju da se iza brojnih zabluda o Frojdu ne krije nesposobnost ljudi da ga shvate nego animozitet, svojevrsni otpor prema psihoanalizi. Kada je Frojd objavio knjigu „Tumačenje snova“ 1900. godine, nije mogao da je proda. Za dve godine prodato je najviše 200 primeraka knjige, i to onima koji su mislili da je reč o sanovniku. To je, međutim, izuzetno ozbiljna knjiga i jedno od najznačajnijih Frojdovih dela, u kojem on daje anatomiju psihičkog aparata čoveka i razvija izuzetno složenu teoriju tumačenja snova.
Jednim delom je problem bio u tome što je Frojd živeo u puritanskom društvu. Psihoanaliza je u početku bila potpuno prećutkivana. Kasnije je nastupila nova faza, kada su besomučno napadali Frojda. Jedan psihijatar je, na primer, na nekom kongresu, kada su spomenuti psihoanaliza i Frojd, rekao da to nije tema za kongres nego slučaj za policiju. O Frojdu se pisalo kao o razvratniku i anarhisti.
Problem je bio i u tome što je Jevrejin?
— Antisemitizam, koji je u to vreme u Beču bio u usponu, sigurno jeste jedan od motiva otpora prema Frojdu. To ga je ometalo i da napreduje, on nikada nije predavao na medicinskom fakultetu nego je bio privatni docent. Dugo je čekao profesuru, čitavih deset godina. Jevreji su krajem 19. veka mogli da pohađaju svega nekoliko fakulteta, među kojima je bio i medicinski. Frojd je, uzgred, imao ambicije da se bavi pravima i politikom, ali to nije mogao.
Jasno je da je psihoanaliza kao revolucionarna i pionirska naučna misao izazivala otpor u vreme kada je nastajala, ali zbog čega je i danas, gotovo osam decenija nakon Frojdove smrti, tako teško razumeti ono što je on govorio, zašto su brojna izopačavanja njegove teorije uspela tako snažno da se utemelje u svest pre svega laika, pa i mnogih intelektualaca?
— Frojdu se pripisuje vrlo mnogo tvrdnji koje, zapravo, nikada nije izgovorio. Postoje čak i izjave koje su potpuno suprotne od onih koje je zaista izrekao. Ljudi, verovatno, nesvesno izokreću i izopačavaju Frojdove tvrdnje. Kada sam prikupio i sistematizovao ta brojna pogrešna tumačenja, shvatio sam da gotovo da nema oblasti psihoanalize koju ne prate zablude: o psihoanalitičaru, o psihoanalitičkoj tehnici, o mehanizmima odbrane, čak i o nesvesnom kao najpoznatijem Frojdovom pojmu, o nagonu smrti i o seksualnosti koja većinu ljudi asocira na Frojda.
Jedan odeljak Vaše knjige posvećen je zabludi da je Frojd tvorac izreke „Čovek je čoveku vuk“. Vi podsećate da je, zapravo, reč o latinskoj sentenci koju je Frojd upotrebio u kontekstu, govoreći o agresivnoj prirodi čoveka. Kako bi Frojd, prema Vašem mišljenju, reagovao na ono što se danas događa, u Srbiji, u svetu, na vlastoljublje čiji smo svedoci, na neosetljivost elite prema potrebama običnog čoveka, na terorizam, izbegličku krizu?
— Moramo biti svesni nečega što je u skladu s Frojdovim shvatanjem, a to je da se čovek ne menja tako lako. Nas je evolucija oblikovala milion godina, prema tome, stotinak, ili 160 godina od Frojdovog rođenja, jednostavno je zanemarljivo. Ono što je Frojd pisao o ključnim ljudskim osobinama pre jednog veka važi i danas. Čovekovi problemi ostaju isti, kao i strategije rešavanja tih problema. U pismu Albertu Ajnštajnu Frojd je, na pitanje koja je svrha rata, rekao da čovek nosi u sebi agresivnost, da ljudska priroda nije tako dobra kako je predstavlja hrišćanstvo i kao što mnogi žele da poveruju. On je čoveku poturio ogledalo u kojem može da vidi sebe i svoju ružnu stranu. Frojd, naravno, nije mislio da je sve u čoveku rđavo, i to je zabluda, ali je 19. vek previše isticao dobrotu, altruizam, humanizam, počivao je na ideji da čovečanstvo napreduje krupnim koracima i da će rat nestati. Frojd je zastupao ideju da je agresivnost deo ljudske konstitucije i da neće biti iskorenjena, da će ratova uvek biti. Nažalost, pokazalo se da je u pravu. On se, naravno, tome nije nimalo radovao.
A kako savremena psihoanaliza, nasleđujući Frojdovu misao, posmatra današnje vreme, koje ipak nosi neke novine, pre svega tehnološki napredak, ali i medijsku sliku drugačiju od vremena u kojem je Frojd živeo?
— Zlo u ljudskoj prirodi se nije bitno promenilo, možda se danas upotrebljavaju donekle drugačiji termini, ali, što bi Frojd rekao, očigledno je da je eros atrofirao, a istovremeno je došlo do hipertrofije nagona smrti i iz njega izvedene agresivnosti. Ta neravnoteža dovodi ne samo do ratova nego i do nasilja uopšte.
Gde je tu potreba pojedinca za moći, kako Frojd to objašnjava?
— Frojdov učenik Alfred Adler je tvrdio da je težnja ka moći i nadmoći jedan od važnih čovekovih nagona. Frojd je u početku nastojao da umanji značaj toga, shvatajući ga samo kao jednu od komponenti sadizma. Kasnije, kada je otkrio nagon smrti, iz njega je izveo agresivnost i nagon za moći. Ta težnja za moći, za svemoći, proističe iz narcizma. Narcizam je samozaljubljenost, to je potpuno infantilna ideja omnipotencije. Onaj ko ima takvu ideju zaista može potpuno da obezvredi druge ljude. Frojd je, kada je pisao o ratu, govorio da upravo eros podrazumeva povezanost među ljudima i da nedostatak saosećanja dovodi do ratova. Iako je tvrdio da su ratovi neizbežni, daleko od toga da je smatrao da treba sedeti skrštenih ruku. Govorio je da ratovi mogu da se suzbijaju, da se svedu na minimum. Računao je na čovekov eros, na empatiju, na identifikaciju s drugima i na razum. Frojdu pogrešno pripisuju i to da je potpuno otpisao razum i svest. Naprotiv, Frojd kaže: „Glas razuma je tih, ali je uporan“. I ponavlja se uporno, uporno, uporno, sto puta, sve dok ga ego ne usliši.
Da nije bilo Frojda, i njegove misli pre svega, kako bi, prema Vašem mišljenju, izgledao današnji svet, čega bismo sasvim sigurno bili lišeni? Da li smo uopšte svesni koliko nam je on, zapravo, ostavio?
— Najjednostavniji odgovor bi bio da bi naša slika čoveka bila toliko skučena, toliko siromašna, toliko drugačija, da to ne možemo ni da zamislimo. On nam je proširio i produbio čoveka i pokazao da čovek nije monolitan, da ima svest, ali da ima i nesvesno. Čovek jeste racionalan, ali je mnogo većim delom iracionalan, ima volju, može nečim da upravlja, ali njime se daleko više upravlja, iza njegovih leđa deluju neki vrlo moćni nagoni, vrlo moćne sile koje on ne može nikako da kontroliše.
