Ugledni ruski dirigent, koji već tridesetak godina živi i radi u Nemačkoj, ponovo se susreo s orkestrom Beogradske filharmonije, na koncertu na kojem je nastupio i mladi jermenski virtuoz na violončelu Narek Haknazarijan. Ovoga puta nadahnula su ih dela romantičara, Šumana i Lista, inspirisana književnim remek-delima Getea i Dantea.
Mihail Jurovski potekao je iz ugledne muzičke porodice. Njegov otac, Vladimir Jurovski, bio je kompozitor, a naš sagovornik krenuo je stopama svoga dede, proslavljenog dirigenta Davida Bloka. Ljubav prema muzici prenela se i na sledeću generaciju Jurovskih: Mihailovi sinovi Vladimir i Dmitrij i ćerka Marija takođe su izgradili ugled u muzičkom svetu.
Pored Vašeg oca i dede, važnu ulogu u Vašem sazrevanju i muzičkom razvoju imao je i čuveni Dmitrij Šostakovič. Poznavali ste i druge sovjetske muzičke velikane, poput Mstislava Rostropoviča, Arama Hačaturijana. Šta je najznačajnije što ste od njih dobili?
— Svi su oni uticali na mene tako što su jednostavno — bili. Kao i moj otac, koji je rano otišao iz života, u 56. godini. On se družio sa Šostakovičem, preživeli su zajedno rat i nastavili da se druže. Šostakovič je u mom životu odigrao ogromnu ulogu svojim postojanjem. Značila mi je sama svest o tome da mogu da ga pozovem i da porazgovaram s njim kada god poželim… Imao sam priliku da dva puta sviram s njim u četiri ruke, ali odlučujuće je bilo to što sam prisustvovao probama koje je vodio. Učestvovao sam u pripremi njegove Petnaeste simfonije, razgovarali smo, savetovali se… To je bio normalni deo mog života, moja podrazumevana svakodnevica.
Sve se to dešavalo u vreme Sovjetskog Saveza. Kako danas gledate na to vreme, zašto ste odlučili da napustite zemlju?
— Napustili smo Sovjetski Savez pre svega zbog naše dece, jer je bilo opasno. Nisam video budućnost ni za sebe, ni za njih. Zbog toga smo iskoristili priliku i prihvatili poziv iz Nemačke, iz Drezdenske opere, i bili smo srećni što nam se ta prilika ukazala. O politici ne govorim i neću govoriti, ne očekujte to. A što se tiče sećanja, postoji izreka koja kaže: „Čovek koji na svoju prošlost baci kamen, iz budućnosti će dobiti iz puške“. Ne želim iz budućnosti da dobijem iz puške, jer je u mojoj prošlosti i životu u Sovjetskom Savezu bilo ne samo tog lošeg zbog kojeg smo napustili Moskvu, nego i veoma mnogo dobrog. To je pre svega povezano s krugom nama bliskih ljudi. Ne mogu da ne iskažem iskrenu zahvalnost svojim učiteljima u muzičkoj školi i Moskovskom konzervatorijumu. To su bila svetilišta, zaštićena od spoljnog sveta.
Ne govorimo o politici nego, jednostavno, o jednom drugom vremenu. Tada je bio Sovjetski Savez, a sada je Rusija, to je, prosto, jedna činjenica.
— Da, zaista, sada kada dolazimo u Rusiju to je potpuno druga zemlja. Ljudi su delimično isti — ostarili su, ali žive u promenjenim uslovima i u promenjenim odnosima. Ne želim nikome da budem sudija. Imam svoj život, svoju profesionalnu biografiju koja je opisana u knjizi objavljenoj u Nemačkoj povodom mog 70. rođendana.
Kako danas gledate na Rusiju, s obzirom na to da živite u Nemačkoj već nekoliko decenija — kao Rus ili kao Evropljanin?
— Kao Evropljanin, definitivno. Nemamo dvojno državljanstvo. Ne želimo da sedimo na dve stolice. Jednom smo doneli tu odluku, svi članovi porodice, na najdemokratičniji način, niko nikoga ni na šta nije primoravao. Mi odlazimo u Moskvu, u Sankt Peterburg, družimo se s ljudima, sarađujem s raznim orkestrima, pre svega sa Sanktpeterburškom filharmonijom. Sa zadovoljstvom dirigujem kao gost Orkestru Svetlanova u Moskvi, u Ruskoj filharmoniji… Veoma volimo da putujemo i posećujemo razne zemlje, ali ne dolazimo kući, ne vraćamo se domu, odsedamo u hotelu, tako da smo, u psihološkom smislu, ljudi iz Evrope.
Veza Rusije i Evrope je veoma čvrsta i razni politički i drugi događaji ne mogu da je raskinu, posebno kada govorimo o kulturi. Slažete li se s tim?
— Te veze su suštinski veoma čvrste, jer muzika ne poznaje granice, to je umetnost kojoj nije potreban prevod, jednostavno ide od srca ka srcu. Ili ne ide. Ponekad me dovode do očaja neka zadržavanja s vizama, birokratija, ono od čega smo se odvikli u Evropi kada putujemo iz zemlje u zemlju. To su, međutim, sitnice. Ako govorimo o politici, to je oblast za ljude koji tu oblast poznaju, politikom treba da se bave profesionalci. Politika je pojava u kojoj svi misle da sve znaju i da sve razumeju, a to se uvek završi loše. Zbog toga volim da kažem: „Ostavimo caru carevo, a kralju kraljevo“. Ja se bavim muzikom i mišljenje ministra finansija povodom neke reforme ne interesuje me mnogo. Ja sam profesionalac u svom poslu. U politici mi je važno da ljudi ne ubijaju jedan drugog. Živim u skladu s idejom Dostojevskog da normalan čovek ne može da bude srećan ukoliko je i jedno jedino dete na zemlji nesrećno. To mi je blisko, to je duhovna sfera.
Dobro je, ipak, kada umetnik komentariše svet oko sebe, zbog toga što je važnije čuti umetnike nego političare.
— To je potpuno tačno. U ruskoj tradiciji umetnici, posebno istaknuti, bili su proroci. Zbog toga je svaka premijera Šostakoviča bila društveni događaj, ne samo u Sovjetskom Savezu nego u celom svetu. Ljudi su čekali šta će reći Solženjicin ili Markes, čekali su postavku nove predstave na Taganki. Kao što su čekali, recimo, šta će reći Tolstoj, Dostojevski, ili Čehov. Reči ovih ljudi, ili njihova dela, bili su veoma važni za čovečanstvo. Važni su i danas. Ako umetnik nije humanista, ako nema humanističku ideju, nego se bavi razaranjem, onda nije umetnik. Mi smo lude kojima je dozvoljeno da kralju, caru, imperatoru govore istinu. I potrebno je da svaki umetnik bude svestan toga, jer kada izađe na scenu, kada radi svoj posao, ne treba da oseća strah, nego odgovornost. Muzika je kao uveličavajuće staklo — ona uveličava i duhovnost i bezduhovnost, a u današnjem svetu je duhovnost veoma važna.
Kada je reč o muzičkom životu Rusije i Evrope, postoje li danas razlike u toj sferi?
— Razlike nema. U Nemačkoj je podrška države vrlo velika, a mislim da je i u Rusiji praktično isto. Nije, dakle, reč o sponzorisanju, nego o ulaganju u duhovni potencijal naroda. Postoje razlike u uređenju te sfere unutar samih zemalja, ali kada govorimo o samom rezultatu, o kvalitetu, tu razlike nema. Mogu da sudim i po sopstvenim nastupima. Moji koncerti se prodaju veoma dobro, mnogo je publike, isto je i na koncertima mojih kolega i na operskim spektaklima, i u Moskvi i u Sankt Peterburgu sve je rasprodato. U Evropi postoji interesovanje za simfonijsku muziku, a što se tiče teatra, situacija je nešto lošija, jer nisu svi ljudi koji idu u teatar spremni za eksperimente savremenih reditelja koji uspevaju da unište prvobitnu zamisao autora. Na primer, „Boemi“ se događaju u kosmosu. A zbog čega?! Možda sam postao konzervativan, ali mislim da je uspešan eksperiment kada se ideja uklopi u osnovni materijal, a ako toga nema, nije uspešan. Ponekad veoma želim da vidim duhovnu suštinu dela predstavljenu bez nasilja i bez pritiska. A umesto toga vidim Tristana i Izoldu koji su uterani u kuhinju ili sede u restoranu, ili Evgenija Onjegina u podzemnom prolazu. Sve to može da postoji, ali mora da postoji i ono pravo, a s tim sada stvari idu teže.
