U Moskvi je u aprilu ove godine predstavljen intelektualni klub „Aleksandar Zinovjev“, osnovan u čast 95. godišnjice rođenja čuvenog ruskog mislioca i književnika. Na čelu tog kluba je Olga Zinovjeva, piščeva supruga, čija je profesionalna i društvena delatnost usmerena na jačanje imidža i reputacije Rusije u SAD, Evropi, Brazilu, Ukrajini i drugim zemljama.
„Svako objašnjenje koje počinje prefiksom ’ne‘ osuđeno je na propast. Ja ne govorim zbog čega Rusiju ne treba mrzeti, nego zbog čega je treba voleti i poštovati, zbog čega se izdvajamo na čitavom prostoru na kojem se nalazi naša zemlja sa svojom ogromnom istorijom, književnošću, muzikom, umetnošću“, kaže Olga Zinovjeva, koja je u srpskoj prestonici boravila povodom međunarodne konferencije „Beogradski strateški dijalog“.
Neposredno ste učestvovali u književnom i naučnom stvaralaštvu svog supruga Aleksandra Zinovjeva, kao njegov verni saradnik i pomoćnik. Koliko je on inspirisao Vas, a koliko Vi njega?
— To je bilo obostrano. Pre nego što me je upoznao, Zinovjev uopšte nije bio pisac, nego sociolog. Kada mi je dao prve stranice svog rukopisa „Razjapljenih visina“ i tražio moje mišljenje, ja sam mu rekla da je to nivo nobelovca i da treba da nastavi da piše. I na to sam ponosna!
A kako ste se upoznali?
— To je bilo čudesno! Prvog oktobra 1965. godine bio je moj prvi radni dan na Institutu za filozofiju Akademije nauka Sovjetskog Saveza. Sedela sam u svojoj kancelariji, otvorila su se vrata i prostoriju je bukvalno preplavila svetlost. Ušao je neverovatno lep, privlačan mlad čovek, blistave spoljašnjosti — to je bio Zinovjev.
Od 1978. godine bavite se zaštitom prava emigranata iz zemalja bivšeg Sovjetskog Saveza, s obzirom na to da ste sa mužem 21 godinu proveli u prinudnoj emigraciji. Šta je bio razlog za to napuštanje zemlje?
— Objavljivanje knjige „Razjapljene visine“, a posebno „Svetle budućnosti“, u kojoj glavni junak nije književni lik nego ima svoje ime — Leonid Brežnjev, bilo je polazna tačka za nemilosrdnu odluku o našem proterivanju. Dobili smo šest dana da se spakujemo. Vrhovni savet i Komunistička partija Sovjetskog Saveza odlučili su da moj muž bude lišen državljanstva. Nas su, jednostavno, primorali da napustimo zemlju 6. avgusta 1978. godine.
Kako ste primili tu odluku, kako ste se osećali?
— Veoma teško. Ako si ruski čovek, onda je to tvoja zemlja, tvoj prostor — emocionalni i duhovni, prostor na kojem si se rodio, na kojem su živeli tvoji preci. To je prostor koji je branio učesnik fronta Zinovjev kao pilot borbene avijacije, štiteći nebo naše zemlje i nebo Evrope, a odjednom su ga proterali kao apsolutnog neprijatelja naroda. Kada smo se na aerodromu Šeremetjevo opraštali od bližnjih i dok smo ulazili u avion, do poslednjeg trenutka smo mislili da će se sovjetska vlast predomisliti i doneti neku drugu odluku. Jurij Andropov je verovao da spasava Zinovjeva dajući mu mogućnost da nastavi da živi. Vlast je, međutim, znala da je za čoveka poput Zinovjeva koji je svom svojom dušom Rus, to mnogo gore nego da ga zatvori ili ubije.
Kako vam se činio taj novi život van Sovjetskog Saveza, u Nemačkoj?
— Zamislite drvo koje su iščupali sa korenom i pokušavaju da ga presade na drugo mesto: što je drvo mlađe, to se lakše primi. Mom mužu je bilo 56 godina, meni 33, a naša mlađa kćerka još nije bila rođena. Odbačeni smo sa svim onim što smo do tada preživeli, iskusili, propatili… Naravno, Zinovjeva su očekivali na Zapadu, dobio je mesto profesora na Minhenskom univerzitetu, njegove knjige su se prodavale i nije bilo sedmice da negde nije nastupao… ali nije život samo to!
A jednom prilikom ste ispričali kako je on, zapravo, smetao svima, i KGB-u i CIA…
— Zinovjev je bio nepodoban za svaki sistem zato što je mislio. On nije mogao da živi i da deluje drugačije, analizirao je sve što je video i, tek kad je Zapad shvatio da Aleksandar Aleksandrovič ne namerava da ruši Sovjetski Savez i da ga blati, kao desetine drugih disidenata proteranih iz zemlje, počeo je, prirodno, da gubi interesovanje za njega… utoliko pre što se kod Zinovjeva ubrzo pojavio utemeljeni kritički stav prema zapadnom sistemu. Govorio je da na Zapadu ima demokratije isto koliko i u socijalističkom logoru. Zapad, naravno, nije bio zadovoljan time.
Zinovjev je video i lošu stranu sistema u Sovjetskom Savezu, ali ga nije osuđivao?
— On je razumeo posebnost te političko-ekonomske socijalističke formacije i govorio je da je to ruski socijalizam, nešto što je svojstveno ruskom čoveku, ruskom mentalitetu. On nije pozivao da se ruši Sovjetski Savez, nego da se nešto promeni. Gorbačov je, međutim, postupio kako je hteo.
Bombardovanje Jugoslavije 1999. godine je jedan od događaja koji Vas je podstakao da se posle dve decenije života u Minhenu vratite u Moskvu. Zbog čega ste tako odlučili?
— Aleksandar Aleksandrovič je rekao: „Verolomni, varvarski napad na Jugoslaviju najveći je zločin koji je zapadni svet sebi mogao da dozvoli“. U tom bombardovanju su kao članovi NATO-a učestvovali i Nemci, tako da se više nije moglo živeti u zapadnom svetu, bilo je vreme da se vratimo kući. A kod kuće nas niko nije očekivao. U Rusiji je u to vreme figura broj jedan bio Jeljcin, prema kom je bilo vrlo teško odnositi se sa simpatijama. Vrlo svadljiv, divalj, neotesan, grub političar koji nam uopšte nije bio simpatičan.
U Vašoj biografiji piše da ste dosledni pristalica predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina. Kako vidite njegovu ulogu?
— Oduševljena sam time kako je sazreo od momenta kada je prvi put postao predsednik naše Rusije. Divim se njegovom umeću da sluša, da čuje i da govori. On ne žuri da dâ izjavu… Naravno, nezaboravan je njegov nastup na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti — on je postavio zapadno društvo na svoje mesto. Pokazao je da nismo zemlja koja će se beskonačno kajati, posipati se pepelom i izvinjavati se, što su od nas zahtevali, i to ne samo na Zapadu, nego i unutrašnje suprotstavljene snage. Imamo velike uspehe na međunarodnoj sceni, bez ikakve sumnje mnoge zemlje su spremne da Putina smatraju svojim predsednikom, to nije tajna. Naravno nije sve učinjeno isključivo, stoprocentno, bezuslovno. Ja ću biti tri puta srećnija ako naši unutrašnji uspesi budu tako moćni kao u spoljnoj politici.
Sa kim je Rusiji bolje — s Evropom ili s Azijom? Zavisi li to od istorije ili od geografije?
— Rusija jeste deo Evrope, Evropa bez Rusije je polu-Evropa. Evropa bez Čajkovskog, bez Mendeljejeva, bez Lobačevskog, bez Puškina — to je polu-Evropa. Zbog toga borbu da nas neko smatra Evropljanima smatram nonsensom. Rusija jeste Evropa, a ima sreću, ili teret, da nosi i beskonačni prostor Azije. To je jedinstveni zadatak koji ispunjava naša zemlja. Da ima razmere Luksemburga, mi sada ne bismo sedele ovde i razgovarale o tome.