Jedan od gostiju Sajma knjiga u Beogradu bio je višestruko nagrađivani ruski pisac i profesor Aleksej Varlamov, čije ime tek treba da se pročuje među čitaocima u Srbiji. Beogradska izdavačka kuća „Rusika“ priprema prevod njegovog romana „Mislennый volk“ (Mentalni vuk), koji bi trebalo da bude objavljen do kraja ove godine.
Pisac nam je u razgovoru otkrio zbog čega mu je interesantan Srebrni vek i šta ga podstiče da se bavi strastvenim proučavanjem sudbina izuzetnih ličnosti ruske kulture, kao i šta je saznao o Rusiji i Rusima prilikom susreta sa običnim Amerikancima u vreme dok je predavao na tamošnjim univerzitetima.
Vaš roman koji će biti objavljen na srpskom jeziku ima neobičan naslov „Mislennый volk“. Šta nam taj naslov sugeriše?
— Mentalni vuk je izraz iz molitve koju čitaju pravoslavci pre pričešća. To je molitva koju je izgovarao Jovan Zlatousti, a njen smisao bi bio da, ukoliko se čovek udalji od opštenja sa bogom, poješće ga mentalni vuk. Iz njega proističe nečista sila koja može da obuzme čoveka. Svaki put kada sam čitao tu molitvu, uvek sam se iznova divio njenoj slikovitosti, njenoj izražajnosti. Podstiče me na to da razmišljam o njenom značenju. Čini mi se da je mentalni vuk sila koja pobeđuje čovekovu svest, dušu, njegove misli i ispunjava ih otrovom, a kada se takvom trovanju umesto jednog čoveka podvrgne ceo narod, nastaju veoma opasne situacije i periodi u istoriji tog naroda. Ja u ovom romanu pokušavam da istražim duhovno stanje u Rusiji uoči revolucije 1917. godine.
A u centru Vaše pažnje je znameniti Srebrni vek.
— U središtu moje pažnje su ljudi Srebrnog veka, njihovi životi. Tu su i poznate ličnosti, Mihail Prišvin, Vasilij Rozanov, Aleksandar Grin, Grigorij Raspućin. Mislim da je to bilo veoma raskošno, zanimljivo vreme, ali istovremeno varljivo, prepuno iskušenja. Bilo je to vreme kada je Rusija bila prepuna energije i sve je, zapravo, vodilo ka eksploziji. Ljudi se nisu trudili da umanje opasnost od te eksplozije, nego su, naprotiv, dodatno pritiskali situaciju, želeli su eksploziju. Čini mi se da je Rusija u to vreme bila psihološki umorna od monarhije i želela je promene ne razumejući da će je te promene odvući na strašnu stranu. Takvo stanje u Rusiji je veoma opasno, kada se gubi razum.
A kako vidite stanje u savremenoj Rusiji?
— Teže je govoriti o savremenoj Rusiji, ali čini mi se da postoji neko uživanje u napetosti u kojoj smo se našli. Postoji velika polarizovanost, u kojoj se većina drži jednog pravca, a manjina drugog. Među njima, praktično, nema pokušaja da se vodi dijalog. Meni se čini da to nije ispravno. Dobro stanje jeste kada ljudi pokušaju jedni druge da razumeju. Kada jedni druge optužuju, to je izuzetno loše. Kod nas se nameće neka nepotrebna konfliktnost, agresivnost sa svih strana.
A postoji i pritisak međunarodne zajednice, odnosno Zapada.
— Mislim da je to neka sila trenja koja postoji u celom svetu, a od trenja nastaje munja. Bojim se da svet danas nije baš u najboljem stanju.
Vi ste stalni autor edicije „Život izuzetnih ljudi“. Napisali ste knjige o Mihailu Prišvinu, Aleksandru Grinu, Alekseju Tolstoju, Mihailu Bulgakovu, Andreju Platonovu… Šta Vas je podstaklo da se bavite njihovim biografijama?
— Interesuje me kako su ljudi proživeli svoj život, jer mi se čini da je proučavanje istorije kroz ljudsku sudbinu mnogo interesantnije nego kroz neke kategorije. Interesuje me zašto je sudbina nekog čoveka bila baš takva, a ne drugačija. Recimo, Mihail Prišvin 1918. godine je mrzeo boljševike, a pred kraj života, umro je 1954. godine, napisao je delo „Ja sam boljševik“. Nije to bila plašljivost, on nije pravio kompromise, imao je svoje razloge za to. Bilo mi je veoma važno da ga razumem, ne da se složim s njim, nego da ga razumem. Zbog toga mi je posebno interesantan Srebrni vek, period izuzetno bogate kulture, bačene u sovjetske okolnosti. Interesantno mi je kako su ti ljudi preživljavali, kako su gradili odnose sa sovjetskom vlašću.
Da li u skladu sa tim gradite i sudbine junaka u svojim romanima?
— Pre bih rekao da oni sami grade svoju sudbinu, a ja ih pratim. Moj posao je da to zapisujem.
A Vaš san je da napišete svojih „Sto godina samoće“?
— Mislim da je to jedan od najboljih romana u svetskoj književnosti, pored ostalog, zbog toga što je priča koja, naizgled, nikome ne bi mogla da bude interesantna (kome je interesantno kolumbijsko selo na početku 20. veka), odjednom postala interesantna svima. Markes je uspeo da nešto što je potpuno lokalno pretvori u jednu priču interesantnu celom svetu. To je ogroman talenat! Kada bih uspeo nešto slično da napišem, bio bih veoma srećan.
Jednom prilikom ste rekli da je danas malo knjiga za koje biste mogli da kažete da će ostati u sećanju ljudi. Znači li to da u savremenoj književnosti nema velikih imena, ili nam jednostavno nedostaje istorijska distanca? Kafka je, na primer, bio anoniman za života i nije ni mogao da sanja da će postati književni klasik. A takvih je primera mnogo…
— Teško mi je da govorim o celoj ruskoj književnosti, a još teže o svetskoj. Često pitaju zbog čega u ruskoj književnosti danas nema Tolstoja, Čehova, Dostojevskog. Isto se tako, međutim, može postaviti pitanje zbog čega u nemačkoj književnosti danas nema Getea, Šilera ili Hermana Hesea, ili u engleskoj Dikensa ili Tekerija. Čini mi se da, nažalost, književnost ne igra onu ulogu koju je ranije igrala. Mislim da se promenila ljudska svest — značenje slika je ljudima postalo važnije od reči. Teško je suprotstaviti se tome. Ako govorimo o imenima, u ruskoj književnosti ima pisaca koji su dobro poznati i u Srbiji, to su Jevgenij Vodolaskin, Zahar Prilepin… Zatim Aleksej Ivanov, Pavel Bazilski, Oleg Pavlov, Andrej Volos.
Volite istoriju, pišete o životima velikih ljudi. Kakvo je Vaše mišljenje o tome, mogu li se pronaći odgovori u prošlosti?
— Ne treba preuveličavati značaj prošlosti. Rusi, kao i Srbi, veoma vole prošlost. Za njih je veoma važno da razumeju šta je značilo vreme Sovjetskog Saveza. U vreme kada smo živeli u Sovjetskom Savezu govorili su nam da živimo u najboljem od svih svetova, a kada je Sovjetski Savez nestao, govorili su nam da je to najužasnija stranica u našoj istoriji koju treba zaboraviti, precrtati. Mislim da istina nije ni na jednoj ni na drugoj strani. Mislim da upravo književnost postoji da odgovori na ta pitanja. Postoji u Rusiji jedan izuzetan pisac, ne znam koliko je poznat u Srbiji, Leonid Borodin. On se celoga života borio protiv sovjetske vlasti i sedeo u zatvoru. Ludo je voleo Rusiju, odbio je da ode u inostranstvo kada su mu to ponudili. Pisao je predivne knjige. Mislim da je on preciznije od svih opisao i objasnio taj fenomen ruskog čoveka sovjetskog vremena.
Spomenuli ste da je slika danas moćnija od reči. A šta je savremenom čitaocu potrebno, šta on traži?
— Ranije su pisca doživljavali kao proroka ili vođu, učitelja, ideologa. Čini mi se da se danas situacija malo promenila. Navešću Vam primer. Ranije su ribari na severu, kada su se otiskivali na more na nekoliko sedmica, vodili sa sobom čoveka koji bi im pričao interesantne priče, kako bi uveče lakše zaspali. Njegov zadatak je bio da poput Šeherzade priča sve dok i poslednji ne zaspi. Priče, dakle, treba da budu interesantne. Današnji pisac treba da liči na tog čoveka, da ume da ispriča interesantnu priču. Dobro je ako u toj priči ima morala, pouke, ali ne sme da bude dosadna.
Vaš kolega, norveški pisac Erlend Lu, ispričao je, međutim, prilikom gostovanja na Sajmu knjiga u Beogradu, da se gotovo plaši popularnosti koju ima u Srbiji i objasnio da mu se nešto slično događa jedino u Rusiji. Iz njegove tačke gledišta, pisce u Srbiji i Rusiji doživljavaju upravo kao proroke, dok su u Norveškoj oni samo obični ljudi koji žive od pisanja.
— Moguće, ali mislim da u Rusiji danas nema pisca u kog gledaju kao u proroka. Mislim da su poslednji pisci tog kalibra umrli: Solženjicin, Rasputin, Belov…
Predavali ste na evropskim i američkim univerzitetima. Kakav je odnos prema ruskoj književnosti na Zapadu, pre svega u Americi? U Srbiji, recimo, ne može da se zamisli duhovni razvoj bez ruskih klasika, poput Tolstoja, Dostojevskog, Bulgakova…
— Ja sam u SAD držao predavanja ljudima koji su izučavali ruski jezik i književnost i koji znaju da su to veliki ruski pisci, ali to je bio deo njihovog profesionalnog izbora. Kada bih, međutim, otputovao u neko mesto da se sretnem i razgovaram sa običnim ljudima, shvatao bih da oni prvi put u životu vide ruskog čoveka. Oni jednostavno ne znaju ko su to Tolstoj i Dostojevski. Bilo mi je interesantno da razgovaraju o Rusiji, jer je to bila zemlja kojom su ih plašili kao decu. A i mene su, takođe, plašili Amerikom. Govorili smo o životu, ne o književnosti. Čini mi se da u Americi nema takvog kulta ruske književnosti, kao, recimo, u Srbiji. To je, pre svega, oblast znanja za stručnjake, za slaviste. U pozorištu se, naravno, igra Čehov, u bioskopu se mogu pogledati ekranizacije Tolstoja ili Dostojevskog. To je sve!
