Pre 11 godina Olga Slavnikova napisala je roman „2017“, u kojem je opisala kako bi izgledala savremena Rusija na stogodišnjicu Velike oktobarske revolucije. Proslava jubileja u romanu Olge Slavnikove prerasta u novu revoluciju, u kojoj se sukobljavaju naši savremenici — jedni odeveni kao belogardejci, a drugi kao crvenoarmejci. Zatim se Ta kostimirana revolucija širi na celu Rusiju.
To je metafora koja ukazuje na to da problemi sa kojima se Rusija suočavala 1917. godine postoje i nakon jednog veka. Reč je, pre svega, o razlici između bogatih i siromašnih, o provaliji koja je sve dublja. Treba, ipak, razumeti da je to roman i da se u njemu događaju stvari koje se u stvarnosti rešavaju na potpuno drugi način. U stvarnoj 2017. godini, hvala bogu, nisu se ponovili revolucionarni događaji i nije se dogodio državni prevrat. Bojim se, međutim, da to ne znači da je naše društvo spokojno“, priča u razgovoru za Sputnjik Olga Slavnikova.
Da li bi neka nova revolucija, prema Vašem mišljenju, mogla nešto dobro da donese savremenoj Rusiji? Ili bi je, naprotiv, vratila unazad?
— Rusiji nije potrebna revolucija! Nije joj potrebna sada, kao što joj nije bila potrebna ni pre 100 godina. Velika oktobarska revolucija je dovela do prolivanja velike količine krvi, a to je uvek užasno. I ne samo to. Tehnički, tehnološki napredak, socijalni napredak ne postižu se revolucionarnim, nego evolucionim procesom. Mislim da sada niko u Rusiji ne želi revoluciju… To, naravno, ne znači da je ona nemoguća.
Spomenuli ste tehnički progres — mi, zapravo, živimo kao savremenici tehnološke revolucije. Koliko nam je ona, prema Vašem mišljenju, donela, a koliko nam je oduzela?
— Tehnološka revolucija je veoma promenila naš život. Činjenica da sam ja sada u Moskvi, a Vi u Beogradu, i da razgovaramo bez ikakvih problema samo je jedan od primera. Internet, pristup informacijama iz bilo koje tačke u svetu, sva moguća sredstva povezivanja, društvene mreže — sve je to promenilo našu svakodnevicu. Ipak, tehnološki napredak danas zadovoljava, pre svega, potrebe svakodnevne potrošnje. Nekada, u vreme mog detinjstva i mladosti, činilo se kao neizbežna budućnost osvajanje Meseca, Marsa, letenje ka Veneri, a ništa se od toga nije dogodilo. Kosmički programi su veoma dugo bili zamrznuti. Napredak je danas usmeren prevashodno na neposredno zadovoljavanje naših potreba. S jedne strane, to je dobro, a s druge — čini mi se kao da smo odustali od velikog sna.
Glavni junak Vašeg romana Krilov govori o tome da su uniforme koje su ljudi obukli zarad obeležavanja jubileja ono što ih je, zapravo, podstaklo na revoluciju. Znači li to da nema nikakve vere, nikakve ideologije?
— Svakom čoveku je potrebno da u nešto veruje, jer je, inače, veoma teško izdržati život. Sada zaista nema ideologije koja nadahnjuje, kao što nema ni vere koja nadahnjuje. Ono čime sada pokušavaju da popune tu prazninu previše je primitivno. Koliko god neko izgovarao reč „duhovnost“, od toga se istinska duhovnost neće izroditi. To što su ljudi u mom romanu navukli uniforme od pre sto godina, kada su „beli“ verovali u svoje, a „crveni“ u svoje ideje, to je svojevrsna pozajmljena vera.
Danas, na primer, postoje „obojene“ revolucije. Da li je i u takvim revolucijama uniforma važnija od ideja?
— Nisam politikolog, ali čini mi se da „obojena“ revolucija predstavlja način korišćenja najboljih ljudskih poriva za ostvarivanje političkih interesa. Obojena revolucija se, po pravilu, ne događa u interesu naroda u čijoj se zemlji odvija. Nijedan veliki politički potres u današnjem globalnom svetu ne događa se bez uticaja spoljnih sila. Političko okruženje utiče na događaje u svakoj zemlji. Da, nakupili su se problemi, da, ljudi imaju protiv čega da protestuju, da, nakupilo se pravedno nezadovoljstvo, ali tu želju da se sopstvena zemlja učini boljom, da se promeni ono što je loše u njoj, koriste strane sile kako bi od te zemlje načinile prostor kojim se manje ili više upravlja spolja.
To o čemu govorite, kao i Vaš roman, navodi na zaključak da savremeni čovek ne može ništa da promeni u svom životu, odnosno da, čak i ako želi to, jednostavno ne uspeva, jer su uvek jači neki spoljni interesi od njegovih sopstvenih. To je zastrašujuće!
— Svaki pokušaj poštenog čoveka da promeni svet, da svoj život učini boljim, bez sumnje će biti iskorišćen protiv njega. To je zaista strašno! To, međutim, ne znači da ne treba pokušavati.
U romanu „2017“ Vi opisujete društvo u kojem, kako kaže glavni junak Krilov, vlada kultura kopija, u kojem nema originala. Šta je do toga dovelo?
— Reč je o stanju savremenog uma koje se zove postistina — nema objektivnih činjenica, nego samo opšteprihvaćenog mišljenja o događajima, koje predstavlja istinu nezavisno od onoga što se zaista dogodilo. Kopija i jeste mišljenje koje se na ovaj ili onaj način učvrstilo u svesti prilično širokog kruga ljudi. Nema razlike između kopije i originala, nema pojma originala, nema pojma istine. Recimo, postoji original Leonarda da Vinčija, „Mona Liza“, ali je taj original veoma skup. Njegove kopije koštaju mnogo manje. U situaciji u kojoj kopija nije mnogo gora od samog originala, u kojoj može da bude čak i bolja, dobijamo stanje postistine.
Prema kakvoj budućnosti ide svet koji ne razlikuje original i kopiju, u kojem običan čovek nije istinski učesnik u promenama, nego samo pion revolucije?
— Već danas 90 odsto naše svesti — Vaše, moje, bilo kog čoveka — čini ono što dobijamo spolja. Svega 10 odsto je naše lično iskustvo, lični doživljaj. Sve ostalo dobijamo od televizije, od interneta i na razne druge načine. U svakom slučaju, te informacije koje dobijamo sastoje se od osećaja i od ideja koje nam je neko drugi predao. U budućnosti će se nivo našeg ličnog iskustva, nažalost, sve više smanjivati. Čovek će prestati da veruje u sebe, prestaće da veruje u sopstveno iskustvo i počeće da veruje samo u ono što mu pružaju masovna sredstva informisanja ili društvene mreže. Nažalost, samostalna ljudska ličnost će nastaviti da se sužava. To će biti redukovana ličnost koja neće moći da proizvodi sopstveno mišljenje. To je glavna opasnost društva u kojem već živimo. Stanje postistine će dovesti do toga da će se lično iskustvo čoveku činiti krajnje beznačajnim. Čovek će početi da razmišlja o sebi kao o beznačajnom šrafu velikog mehanizma. Istovremeno će ga ubeđivati da ima svoja prava, da je veoma važan i da zaslužuje poštovanje. U stvarnosti će sve, međutim, biti potpuno suprotno.
A to će, u nekoj dalekoj budućnosti, dovesti do potrebe za novom revolucijom?
— Ne znam može li to dovesti do revolucije. To će dovesti do dugotrajne stagnacije. Mislim da će ta stagnacija postati globalna pojava, jednostavno zbog toga što nijedno društvo ne može da se razvija drugačije nego iz individualne, privatne inicijative. Individualnost će postajati sve manja i manje značajna i njome će se sve lakše upravljati. U tome je problem.
