Tokom nedavno završenog Sajma knjiga u Beogradu Ildefonso Falkones je predstavio svoj novi roman „Naslednici zemlje“. Ovo dvotomno delo svojevrsni je nastavak Falkonesovog romana „Katedrala na moru“, čija je priča o mračnom srednjem veku, zloglasnoj španskoj inkviziciji i stradanjima kmetova, ali i Jevreja i drugih potlačenih kategorija stanovništva, zainteresovala veliki broj čitalaca i u svetu, i u Srbiji.
„Roman ’Naslednici zemlje‘ je više nastavak priče o srednjovekovnoj Barseloni, nego nastavak ’Katedrale na moru‘. U njemu ima mnogo novih likova, dok su svi likovi iz prethodnog romana sporedni, pojavljuju se povremeno i nemaju više tako važnu ulogu. U središtu novog romana je priča o vinu, i to je hronološka pripovest o životu u jednoj četvrti Barselone“, priča španski pisac.
Zbog čega ste odabrali baš srednji vek za pripovedanje, da li Vam je taj period najzanimljiviji u španskoj istoriji?
— Istorija Španije je prisutna u svim mojim romanima. U jednom se radnja događa u Sevilji, u drugom u Kordobi… Trudim se da time privučem čitaoce. Mislim da je srednji vek veoma zanimljiv period — i za čitaoce, i za pisca. To je period veoma zanimljivih i značajnih običaja, a način života srednjovekovnih ljudi predstavlja ogroman kontrast današnjem načinu života i svetu. U srednjem veku se rodilo mnogo novih ideja i novih situacija. Na kraju krajeva, on je iznedrio renesansu kao ekspresiju kulture i kreativnosti koja je postala ključna u razvoju čovečanstva. Mislim da je srednji vek jedno od najvažnijih mesta u istoriji, s obiljem opasnosti i nepravdi, a to je glavni razlog zbog kojeg je on važan i za autora i za čitaoca.
Pisanju „Katedrale na moru“ prethodilo je nekoliko godina istraživanja arhivskog materijala i prikupljanja podataka o tom vremenu. Da li je isti slučaj bio i s novim romanom?
— Trebalo mi je tri godine da istražim sve što me zanima da bih mogao da napišem ovaj roman. Mnogi moji čitaoci su bili uvereni da sam završio sa srednjim vekom, da je to iscrpljeno u „Katedrali na moru“, ali u ovom romanu se bavim drugom vrstom podataka, oni imaju drugačiji značaj. Reč je o veoma važnim događajima i periodu u kojem je Katalonija imala vrlo važan položaj u kontekstu španske države — tu su papa, Avinjon, religija… Mnogo sam sve to proučavao, volim to da radim i stalo mi je do toga da sve zvuči kao da je stvarno, da čitalac poveruje da se sve to o čemu pišem zaista dogodilo. Trudim se da stvorim fikciju u kojoj ima i avanture i strasti, ali da sve to bude protkano elementima istorije.
Kada govorimo o Kataloniji, čemu nas uči istorija?
— Istorija obiluje konkretnim činjenicama, a ja, kada pišem, pišem pre svega romane, a ne istoriju. Hvatam se za određene segmente istorije kojima prožimam svoje knjige. Reč je o autentičnim događajima, o činjenicama koje slažem na određeni način. Neko drugi bi te iste činjenice iskoristio na potpuno drugi način. Možda postoje i važniji događaji u istoriji Španije i srednjeg veka, ali meni su značajni upravo ovi o kojima sam pisao. Mislim da je bitno da čovek ima svest o raznim istorijskim događajima koji su obeležili razvoj čovečanstva. Istoriju, rekao bih, treba poštovati. To je mnogo važnije od učenja, pošto mislim da ćemo teško nešto naučiti. Dok smo se vozili ka Beogradu, u automobilu smo slušali vesti o tome šta se događa u Kataloniji — još ne znamo ni šta se dešava, ni šta će se desiti. Jasno je samo da je sve ono što se sada događa jedna velika katastrofa.
Čitajući roman „Katedrala na moru“, napisan pre deset godina, nisam mogla da ne povežem sliku meteža, nemira i sukoba u srednjovekovnoj Barseloni s prizorima koje sada gledam na televiziji. Šta se dešava s ljudskim duhom, da li on uopšte napreduje, zbog čega se istorija stalno ponavlja?
— Nemiri i pobuna o kojima ste čitali u mojoj knjizi bili su motivisani osvetom, ali su oni, zapravo, bili vođeni neznanjem, popularnim, populističkim, površnim verovanjem. Sve je to bilo prilično dramatično, posebno napadi na Jevreje. To je bila slika nekulture! Nažalost, danas je veoma slična situacija. To što se danas dešava na ulicama Barselone i Katalonije predstavlja posledicu demagogije, zamene teza, dobrog i lošeg. I to je slika nekulture. Umesto da u današnje vreme kultura bude u samom vrhu, da nju gradimo, da nam ona bude najvažnija od svega, da svoje vrednosti zasnivamo na humanosti, svedoci smo čudnih, neosnovanih odluka i diskutabilnih kriterijuma.
U romanu, pored ostalog, opisujete proganjanje Jevreja. Veoma je potresna priča o zatvaranju pet hiljada žitelja jevrejske četvrti u sinagogu. Pišete i o maltretiranju ljudi, posebno kmetova, i posebno žena, o ubijanju… Sve to, nažalost, u nekom sličnom obliku vidimo i danas.
— O nepravdi u srednjem veku niko nije diskutovao, znalo se šta kome sleduje za počinjenu nepravdu. Danas smo svesni nepravde, borimo se protiv nje, ali bez uspeha. Mislim da nismo mnogo odmakli od srednjeg veka. Naša bi vizija u 21. veku trebalo da bude drugačija, morali bismo da imamo drugačiji odnos prema slobodi i pravdi koje su nam ponuđene na tacni. Umesto da se time bavimo, mi izlazimo na demonstracije i doživljavamo jednu potpuno apsurdnu situaciju —u Kataloniji i na raznim drugim mestima na svetu.
