Dobitnik brojnih književnih priznanja, ruskih i međunarodnih, Jevgenij Vodolaskin je ove godine „gost u fokusu“ Sajma knjiga u Beogradu. Srpskim čitaocima, a posebno zaljubljenicima u vrhunsku književnost, poznat je po romanima „Solovjov i Larionov“, „Lavr“ i „Otimanje Evrope“. U pripremi je i srpski prevod njegovog novog romana „Avijatičar“.
Jevgenij Vodolaskin (1964, Kijev) po obrazovanju je filolog i stručnjak za srednji vek, zbog čega ga mnogi nazivaju „ruski Umberto Eko“. Pisac se s ovim poređenjem ne slaže, ali svoj stav iskazuje duhovito, kroz anegdotu o susretu s italijanskim semiotičarem i književnikom neposredno pred njegovu smrt. Naime, kada su na jednom književnom sajmu u Italiji Vodolaskina predstavili Eku kao njegovog ruskog alter ega, ugledni pisac mu je izrazio saučešće. Sam Vodolaskin ističe da Eka zanima istorija, a njega istorija ljudske duše.
„Danas je ljudska duša prepuna agresije. U romanu ’Avijatičar’ govorim o tome kako, recimo, u nekoj konkretnoj duši raste agresija. Ta agresija se ujedinjuje s agresijom u drugoj konkretnoj duši… Tako nastaje polje agresije koje raste i postepeno prelazi preko normi i granica. Tada izbijaju ratovi i nastaju prevrati. Njih ne pokreće politička računica, nego iracionalna težnja za promenom. Već sam pričao o tome da, recimo, za Prvi svetski rat nije bilo nekih ozbiljnih političih ili ekonomskih osnova, ali je u raznim zemljama bilo želje za ratom. O tome, recimo, svedoči poezija onog vremena, stihovi pesnika kao što su Brjusov, Jesenjin, Gumiljov, Malarme… Svi su oni pevali o ratu“, napominje Vodolaskin.
Radnja Vašeg romana „Lavr“, izvanredne pripovesti o snazi ljudske dobrote, zasnovane na životopisu jurodivog Arsenija, odvija se u srednjem veku, epohi koju danas doživljavamo kao izrazito surovu. Današnje vreme je po mnogo čemu drugačije, ali je mnogo agresije, kako ste i sami rekli. Šta je uzrok te današnje agresije, način života ili nešto drugo, gde smo mi danas u poređenju sa srednjim vekom?
— Sva su vremena, zapravo, surova. U svim epohama postoji određena, približno ista količina zla. Razlikuju se samo sile koje ga čine. Nama se srednjovekovlje danas čini surovim, ali u srednjem veku nije postojala ideja masovnog istrebljenja ljudi. Ljudski život se u srednjem veku cenio više nego danas, zbog toga što je čovek tada shvatao da je drugi čovek božja tvorevina i da nema pravo da ga ubija. Ubijalo se samo u retkim slučajevima, makar je tako bilo u Rusiji. U moderno doba, međutim, kada ideje Boga više nema, stvaraju koncentracione logore, organizuju masovna ubistva, i u tom smislu je naše vreme surovije od srednjovekovlja. Danas postoji nekakva iracionalna agresija u svetu. Agresija deluje po pravilu klatna — mirne epohe smenjuju burne. Zašto? Zato što mirne epohe same sebe iscrpljuju. Posle dugog perioda mira čovek teži buri. Sećate li se Ljermontovljevih stihova: A on, mяtežnый, prosit buri, Kak budto v burяh estь pokoй! To je kao u šahu: igrači često povlače poteze ne zbog želje da nešto postignu, nego zato što pravila igre nalažu nove poteze. Istorija se ponekad pokreće samo zbog toga što je potrebno kretati se, delovati, ali istorija nema cilj, ima ga samo konkretan čovek. Istorija je, zapravo, skup miliona zasebnih volja, miliona pravaca. U takvom spoju ne može se naći jedinstveni pravac. Sada je, očigledno, epoha u kojoj se klatno zanjihalo na drugu stranu i mnogi žele rat, promene. Znate, miran život čoveka opterećuje raznim vezama, problemima, i u nekom trenutku se skupi toliko problema da se čini da je jedini izlaz iz toga rat, da će on sve rešiti. Strašno je to što sada mnogi žele rat.
To je prilično mračno gledište. Vidite li i neku nadu za današnji svet?
— Postoji nada. Bez obzira na to što sam Rus, trudim se da objektivno posmatram svet oko sebe. Veoma mnogo putujem po Rusiji i vidim da sada kod Rusa nema nikakve agresije. Rusi sada žele da se usredsrede na Rusiju, da poboljšavaju sopstveni život. Rusija je danas možda i jedina zemlja koja ima sve i koja nema povod za rat. Ima teritoriju, ima minerale, naftu, gas… I važno joj je samo jedno – da to ne izgubi. Ruski narod danas nije agresivan i ja u tome vidim nadu. Mislim da je današnje spokojno stanje ruskog naroda u velikoj meri faktor stabilnosti u svetu. Važno je reći da u Rusiji danas nema više želje i iskušenja da bude superdržava. Mi smo shvatili da je to veoma skupo i da je nepotrebno. Postoje bliske zemlje kojima Rusija ukazuje posebnu podršku, kao, na primer, Srbija. To nam je veoma bliska zemlja, imamo poseban odnos. Ali u celini Rusija nema potrebu nikoga da osvaja, nikoga da ispravlja, nikome da govori kako treba da živi. Rusi su to shvatili kada je počeo da se ruši Sovjetski Savez, sada to počinju da shvataju Amerikanci. Zbog toga su izabrali Trampa za predsednika. Ni oni više ne žele da se bave ostatkom sveta, nego svojim nagomilanim unutrašnjim problemima.
A Evropa, da li ona to shvata?
— Evropa se sada bori za svoj opstanak, jer ima ogromne probleme povezane s tim što su pod njenim okriljem potpuno različite zemlje. To je neodrživo i Evropa je već počela da propada. Veoma mi je žao zbog toga. Mislim da je konstrukcija Evrope kao nove varijante superdržave, sastavljene od brojnih malih država, neodrživa. Evropa je funkcionisala na taj način samo dok je bila koncipirana kao čisto ekonomska zajednica. Danas više ne može ni na koga da utiče, jer pokušava samu sebe da spasi.
Verujete li Vi u to spasenje Evrope?
— Evropa nigde neće nestati, ostaće tu gde jeste. Biće Francuska, Nemačka, Srbija… Druga je stvar to što ona neće biti jedinstvena država. Najverovatnije će se raspasti na pojedinačne države koje će braniti svoje nacionalne interese, kao što je već bilo u istoriji. Vidimo da Grčka, Mađarska, Poljska, Češka veoma malo podsećaju na tu Evropu čijem se stvaranju težilo. Srbija, verovatno, neće ni uspeti da uđe u Evropsku uniju, jer je moguće da je neće ni biti. Toga se ne treba plašiti, jer od toga što će briselski činovnici ostati bez svojih pozicija nikome neće biti lošije. Iskustvo jedinstvene Evrope, međutim, veoma je važno. Izvestan stepen jedinstva će u svakom slučaju ostati i to je veoma važno za sve zemlje. Druga je stvar što ne može da bude jedinstvene države kao što je planirano, jer ona briše nacionalne interese pojedinačnih članica.
A kakvo je stanje ljudske duše u bivšim sovjetskim republikama, u Ukrajini, u baltičkim zemljama, šta je uzrok tamošnjeg negativnog odnosa prema Rusiji?
— Rusofobijom su zaražene samo elite u ovim zemljama. Bio sam u baltičkim zemljama, predstavljao sam „Lavra“ i druga dela. Ljudi su bili veoma dobronamerni u Letoniji, na primer. Nisam čuo nijednu lošu reč, a razgovarao sam s Letoncima, ne s Rusima. Bio sam nekoliko puta u Ukrajini poslednjih meseci, pošto mi je majka bila na samrti. Ni tamo nisam naišao ni na jednu negativnu reakciju, svi su dobronamerni, iako govorim ruski, iako sam Rus. U Ukrajini postoje dva problema. Prvi je taj što je Ukrajina bojno polje dve sile – Zapada i Rusije. Zapad želi da premesti Ukrajinu u sferu svog uticaja. Do pre četiri godine većina naroda je bila protiv toga. Za Ruse Ukrajinci nisu tuđini, to su braća, deo ruske porodice. Za Ameriku ili Zapad u celini to je sredstvo političkog pritiska na Rusiju. Za njih Ukrajina sama po sebi ne predstavlja nikakvu vrednost. To je veoma žalosno. To je prvi problem, a drugi je u tome što Ukrajina zaista sada pokušava da se ostvari kao posebna država. Koji je najjednostavniji način potvrditi sebe? Negirati drugog. To je takozvani negirajući identitet: Oni nisu mi, mi nismo oni. Taj proces je mogao da teče mirno i tiho, istorijski put je bio jasan, ali se Zapad umešao i taj tihi razvod koji je mogao prirodno da se dogodi pretvorio se u dramu.
Ove godine na Sajmu knjiga u Beogradu kao počasni gosti se predstavljaju četiri zemlje – Nemačka, Austrija, Švajcarska i Lihtenštajn – objedinjene jednim jezikom, nemačkim. Ovde na Balkanu, kako je napomenuo jedan naš uglednin pisac, postoji jedan jezik sa četiri naziva i svaki od njih označava državu. Da li je to jezičko razjedinjavanje dobar način da se gradi nacionalni identitet, kako to vidi neko kome je maternji jedan veliki svetski jezik?
— Jezik nije uvek u osnovi identiteta. Na primer, Irci koji sebe veoma jasno izdvajaju, govore engleski.
Može li se reći, možda, da je to tipično za slovenske narode?
— Da, možda možemo uzeti za primer Ukrajinu. Ja sam tamo rastao do 22. godine, u Kijevu su svi govorili ruski, niko nije govorio ukrajinski. Sada mnogo više ljudi govori ukrajinski, al znam mnoge Ukrajince, čak i ukrajinske nacionaliste, koji govore ruski, jer ukrajinski ne znaju. Jezik ne određuje naciju obavezno. Što se Balkana tiče, neko mi je nedavno u šali rekao da naučim srpski, jer ću tako progovoriti četiri jezika istovremeno. Treba, međutim, razumeti da jezik ima svoj sopstveni život i da je on mudriji od svojih govornika. Možda će doći trenutak kada će se ispostaviti da više ništa ne povezuje bivše zemlje Jugoslavije osim, upravo, jezika.
