Postoje dve vrste filmova i filmskih stvaralaca — oni koji publici služe za jednokratnu upotrebu, za zabavu, i oni čije filmove možemo da gledamo nebrojeno mnogo puta, kojima se vraćamo u teškim i lepim trenucima, u čijim filmovima, ispod osnovne priče, otkrivamo slojeve i slojeve onoga što se na prvi pogled ne vidi.
Za publiku je dobro što postoje i jedni i drugi, jer su obe vrste potrebne svetu, ali u ovu drugu sasvim sigurno možemo svrstati Martina Skorsezea.
Skorseze je svestrani autor i od mladosti je pokazivao da će postati nezaobilazan filmski stvaralac. Ne reditelj, jer Skorseze je više od reditelja. U filmsku industriju probio se kao montažer Kasavetesovih filmova, a ubrzo posle toga počeo je da se bavi i režijom, koja za njega nije puko nizanje zanimljivih slika koje treba spojiti u, za gledaoca, zanimljivu priču.
Zašto svaki Skorsezeov film možemo da gledamo nebrojeno puta, a da nam uvek bude zanimljiv? Velika umetnost, ona besmrtna, koja se generacijama studira i proučava i vekovima ostaje aktuelna, od prolaznih stvari ne razlikuje se po odgovorima koje daje, već po pitanjima koja postavlja.
To je slučaj i sa delom Martina Skorsezea. U svojim filmovima, on postavlja univerzalna pitanja kojima se umetnost i filozofija bave od samih svojih početaka. Dva pitanja mučila su brojne umetnike i filozofe kroz vekove. Prvo se tiče odnosa dobra i zla; drugo je pitanje postojanja Boga.
Religiozne, pogotovo hrišćanske ideje prisutne su u svim Skorsezeovim filmovima, ne samo u „Poslednjem Hristovom iskušenju“ ili „Kundunu“. One se provlače, na ovaj ili onaj način, kroz svaki njegov film.
Skorsezeov poslednji film „Tišina“, baziran na istoimenom romanu čuvenog japanskog pisca Šjusaku Endoa, čini se da je sinteza svega što je Skorseze do sada radio i o čemu je razmišljao. Dokaz za ovu tvrdnju možemo potražiti u tome što je, otkad je prvi put pročitao knjigu, Skorseze želeo da po njoj snimi film, ali i u njegovim sopstvenim rečima.
„Odmah sam znao da želim da je (knjigu) pretvorim u film. Mislim da je to moj instinkt, zato što sam istražujući za ’Poslednje Hristovo iskušenje‘, ’Ulice zla‘, ’Razjarenog bika‘ i sve druge filmove, išao ka kristalizaciji i sintetizaciji u ovu priču“, rekao je Skorseze u jednom intervjuu povodom premijere „Tišine“.
Za razliku od prethodnih filmova, u kojima su pitanja odnosa dobra i zla i postojanja Boga postavljana ili odvojeno ili u neravnomernom balansu, u „Tišini“ ona se razmatraju ravnopravno, isprepleteno i celovito. Baš kao što ih u knjizi razmatra i Endo.
Radnja kako knjige tako i filma prati dva mlada portugalska jezuitska sveštenika, Rodrigeza i Garpea, koji se, sredinom 17. veka, upućuju u Japan da pronađu svog učitelja Fereiru, za koga su čuli da se odrekao vere.
Japan tog vremena nije bio prijateljsko mesto ni za strance, ni za hrišćane. Izašavši iz dugog i iscrpljujućeg perioda građanskih ratova, Japan se pod vladom šoguna iz porodice Tokugava zatvorio, hrišćanstvo je postalo zabranjena religija, a hrišćani su bili surovo proganjani. Vek ranije, stotine hiljada Japanaca prigrlilo je hrišćanstvo.
Rodrigez i Garpe tajno ulaze u Japan, gde ih čuvaju seljaci koji tajno ispovedaju hrišćanstvo. Kada ih japanske vlasti otkriju, Rodrigez i Garpe se razdvajaju i ubrzo se Rodrigez suočava sa takvom vrstom zla na koje nije bio spreman, iako se čitavog života spremao na svakakva iskušenja.
Zlo koje preti Rodrigezu ima prijateljsko lice. Ono je ljubazno, Rodrigeza u zatvoru ne muče, daju mu čistu odeću i hranu tri puta dnevno. Ne teraju ga na prisilni rad. Ne preti mu čak ni smrt, ona fizička. Jer neprijatelj, oličen u liku Inouea, dobroćudnog starca, guvernera provincije, želi Rodrigezovu dušu.
Rodrigez je ucenjen — mora da se odrekne vere kako bi spasio muka brojne japanske seljake hrišćane, koji su izloženi surovim kaznama — dave ih u dubokom moru, razapinju ih na krstove, vešaju ih naopako, tako da umiru u najstrašnijim mukama. Kako bi ih prekratio, Rodrigez mora da se odrekne svega u šta je celoga života verovao.
On je zapanjen koliko su mučeničke smrti japanskih seljaka beznačajne i besmislene, koliko su suprotne od onoga kako je on zamišljao mučeničku smrt i kako je o tome učio u jezuitskim školama.
Rodrigez se obraća Bogu, ali kao odgovor stiže jedino tišina. Najveći udarac, kada se zapita postoji li Bog kome je posvetio zemaljski život, Rodrigez doživljava kada sreće svog učitelja Fereiru, za koga se ispostavlja da se zaista odrekao hrišćanstva, da ima japansko ime i da je oženjen. I Rodrigez se, na kraju, ne dobivši odgovor na molitve, odriče hrišćanstva.
Kao što u „Majstoru i Margariti“ Ješua Ha Nocri ima pratioca Levi Mateja koji, zapisujući šta Ješua govori, izvrće njegove reči, i Rodrigez ima pratioca, koji podseća na Judu. Kićiđiro je bivši hrišćanin, koji je postao potkazivač, ne zbog novca ili nekog drugog užitka, već zato što je slab čovek. Svaki put kada nekog potkaže, dolazi Rodrigezu na ispovest. Kićiđiro prati Rodrigeza u stopu, kao podsećanje, kao nečista savest.
Ni Rodrigez ni Fereira do kraja života ne dobijaju odgovore na pitanja koja postavljaju, kao što ih, uostalom, ne bi dobio niko od nas. Ipak, pošto su se odrekli onoga u šta su verovali, život nije život, već životarenje. Međutim, i kroz to životarenje u kome im ništa od materijalnih stvari ne nedostaje, oni se sve vreme pitaju postoji li Bog.
I Skorseze i Endo kroz svoje delo sublimiraju čitavu istoriju 20. i ovog, proživljenog dela 21. veka, jer pitanje odnosa dobra i zla nikada nije bilo aktuelnije nego u prošlom veku, dok se pitanje postojanja Boga, za koje se verovalo da je na Zapadu rešeno putem sekularizacije društva i države, a na Istoku dekretom da Bog ne postoji i da je religija „opijum za narod“, reaktuelizuje kroz razne religiozne ekstremističke pokrete kakav je, na primer, DAEŠ, ili kakve su pojedine pseudohrišćanske sekte u SAD.
Pitanje obožavanja čoveka i očovečavanja Boga, odnosa čoveka i Boga uvek će biti aktuelna tema i uvek će zaokupljati pažnju mislećih ljudi, bez obzira na njihova politička i religiozna opredeljenja, a Skorseze je dobar primer umetnika — tragaoca za načinom da postavi pitanja od suštinske važnosti za čovekovu egzistenciju. Kroz „Tišinu“ je u tome u potpunosti uspeo.
