Vuk Jeremić i njegova partija, Borko Stefanović i njegova partija, Janko Veselinović i njegov pokret, zajedno sa Sašom Jankovićem podržaće Dragana Đilasa kao kandidata na predstojećim izborima za gradonačelnika Beograda. Istovremeno je u Mionici oživljena nekadašnja koalicija SPS-a i SRS-a.
Bizarni razlozi i koalicije
Ovakvi savezi raznorodnih stranaka i njihovih još različitijih lidera nisu novost u Srbiji, sklapaju se radi preživljavanja ili što boljeg izbornog rezultata, ali šta to dugoročno donosi i šta znači za izborni i politički sistem u Srbiji?
Novinar Zoran Panović ovakve koalicije vidi kao izraz nezrelosti političkog sistema u Srbiji i za Sputnjik naglašava da je to tragično pošto se dešava 27 godina od uspostavljanja višepartizma.
Na neki način, dodaje taj novinar, politički prostor u Srbiji je definisan i ima tri-četiri ozbiljna polja i tu bi, realno, trebalo da bude toliko ozbiljnih partija.
„Nažalost, nezrelost čini da imamo dva-tri uzroka toga. Pre svega je to neshvatanje partijskog života, da partije treba da predstavljaju određene slojeve u društvu i određene vrednosne i ideološke opcije. Drugo, to je banalno shvatanje partija kao liderskih preduzeća i to je, naravno, doprinelo da imamo zaista krajnje bizarne ishode u čitavom nizu koalicionih kombinacija“, navodi Panović za Sputnjik.
Profesor na Fakultetu političkih nauka Slaviša Orlović kaže za Sputnjik da Srbija ima partijski sistem umerenog pluralizma, što znači da otprilike pet relevantnih partijskih lista uz manjinske partije ulazi u parlament.
„Međutim, pojedine partije se izdvoje iz koalicija ili partija na čijim listama su dobile mandate i u parlamentu formiraju svoj poslanički klub, pa se na taj način stiče utisak da imamo izrazito fragmentiran partijski sistem“, pojašnjava Orlović za Sputnjik.
Postoje, precizira taj profesor, različiti razlozi za ulazak u koalicije.
„Da bi izbegle cenzus neke manje partije se obično pridružuju većim partijama ili bivaju na nekoj listi. Sa druge strane, velike partije nastoje da na svoje liste prime male partije ili da uđu u neku vrstu saveza da bi proizveli efekat pobednika i da budu stožerna stranka“, navodi Orlović.
Partijska haotičnost
On ističe kao jako važnu činjenicu da se ponekad stiče utisak da srpske partije ne vode računa da li se postiže sinergijski efekat, odnosno da li udruživanjem birači prepoznaju novi kvalitet i novi pomak i pozdravljaju time što u većem broju glasaju za taj aranžman ili sankcionišu jer to nije dobitna kombinacija.
„Kad sve to uzmemo u obzir, u konkretnom slučaju vidimo šta to znači. Hoćete li da se obratite čvrstom jezgru birača, takozvanih hardlajnera ili hoćete da ciljate određenu ciljnu grupu koja je proevropska i moderna, onda onu koja je proruska, koja je leva, koja je desna, nacionalistička ili građanska i tu se prave adhok koalicije“, ukazuje Orlović.
Pri svemu tome, rezonuje on, treba voditi računa da je glavni nivo rasprave o koalicijama nacionalni, a ako imamo u vidu, kaže dalje, da Srbija ima 150 opština, 24 grada i glavni grad Beograd, na lokalu imamo gotovo koalicije svakog sa svakim.
„Nedavno je bio pokušaj u izborima za pet opština lokalne samouprave da se isprobaju neke specifičnosti za tu sredinu, a možda i da se testira biračko telo za neke aranžmane. Pre svega imajući u vidu predstojeće izbore za grad Beograd“, sugeriše Orlović.
Primeri „loše“ prakse
Kao dve najindikativnije koalicije, Zoran Panović izdvaja koaliciju Vojislava Šešelja, Dragana Markovića Palme i Ivice Dačića ili, kao što je na prošlim izborima bila, koalicija Čeda–Boris–Čanak.
Tih koalicija je bilo mnogo u Srbiji, konstatuje on, a najbizarnije jeste da se partije podele zbog nekog razloga koji je često uglavnom liderski frakcionaški, a manje frakcionaški ideološki, pa posle kad prođe razlog njihovog raspada, oni se ponovo sastaju, ali ne da se vraćaju u jednu partiju već nastoje da funkcionišu, kao što kaže Vuk Drašković, partije koje su nastale sa istog izvora.
„Pa dođemo do bizarne situacije da su, na primer, posle strašnog raskola Velimir Ilić i Vuk Drašković ponovo bili u koaliciji. Tako da sad zaista gledamo opskurna povezivanja građanske Srbije i Velimira Ilića. Mislim da je to neka vrsta parodije iz raznih perioda ranije, ali je u svemu najtragičnije što se to dešava 27 godina posle višepartizma, gde se zaista pokazuje da se mi sa višepartizmom očigledno nismo snašli“, podvlači Panović.
„Ne vidim zasad neku realnu opciju koja može da konstituiše realnu političku scenu jer je, kako rezonuje Panović, s sjedne strane Vučić napravio švedski sto, taj famozni keč ol gde ima svega, od evrofanatizma do Putinovog kulta, revizije devedesetih. S druge strane, dodaje taj novinar, sve to je napravilo keč ol i u opoziciji, gde opet ima svega i gde više nisu bitne, što kaže Vuk Jeremić, programske razlike već je bitno da ’smo svi protiv Vučića‘.“
Slaviša Orlović navodi da u traženju leka za zdrav politički sistem postoje različita strateško-taktička pitanja i da je jedno šta odgovara biračima, a drugo šta odgovara strankama jer se stranke bave pitanjem kako da što bolje prođu na izborima i u kom aranžmanu da uđu u izbore, ili razmišljanjem sa kime će posle izbora da naprave većinu, dok je interes građana da situacija i atmosfera bude što čistija i bistrija.
Postoji li lekovito rešenje
„Ako je problem veliki broj stranaka to se rešava tako što u parlament ulaze i formiraju poslaničke klubove stranke onako kako su formirale listu pred građanima i kako je bila ponuda na biračkom listiću. Sa druge strane, u parlamentu od sadašnjeg rešenja da pet poslanika može da formira poslanički klub može da se ide ka rešenju koliko je glasova ili poslanika potrebno da se uđe u parlament, a to je oko 15 poslanika da se ide ka rešenju da se poslanički klub pravi od 15 poslanika“, ukazuje Orlović.
Stiče se utisak, dodaje Orlović, da u parlament ulazi pet relevantnih lista i tri manjinske, a kad idete na sajt Skupštine Srbije, imate više od deset poslaničkih klubova i preko dvadeset identifikovanih stranaka. I to je nešto što sasvim sigurno građani ne žele.
Poslednja dobra ideja na političkoj sceni Srbije je, tvrdi Zoran Panović, bio pokušaj pravljenja ozbiljne koalicije Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije.
„Nažalost Boris Tadić i Ivica Dačić, iako je to bila velika ideja, nisu bili zreli za nju, tako da opet ostaje podela na nas i njih, mi i oni, mi i oni i tako će da taljiga nažalost još“, pesimističan je Panović.
