Udarac šefa poslaničke grupe Dveri Boška Obradovića mišem od laptop računara predsednika Odbora za administrativna pitanja i funkcionera Srpske napredne stranke Aleksandra Martinovića samo je najnoviji (nažalost namerno ne kažemo poslednji) u nizu incidenata u srpskom najvišem zakonodavnom telu.
Bilo je i ubistava
Jedan od prvih incidenata u parlamentarnom životu Srbije dogodio se juna 1993. godine, kad je poslanik SRS-a Branislav Vakić u Saveznoj skupštini nokautirao poslanika SPO Mihajla Markovića. A parlamentarna istorija beleži i daleko drastičniji primer, kad je poslanik Narodne radikalne stranke Puniša Račić juna 1928. godine sa skupštinske govornice iz parabeluma ubio članove HSS-a Pavla Radića i dr Basaričeka, a teško ranio Ivana Gradnju, dr Pernara i Stjepana Radića.
Koju godinu posle 5. oktobra poslanik DHSS-a Aleksandar Stefanović udario je šamar i vukao za uho na sednici Administrativnog odbora poslanika SPS-a Rajka Baralića. Tokom zasedanja i septembra 2009. godine poslanik SRS-a Srboljub Živanović udario je ispred lifta u Skupštini Igora Bečića, poslanika SNS-a, što je bio povod za prekid sednice Skupštine. Tomislav Nikolić je nakon toga upao u skupštinsku salu, vodeći okrvavljenog Bečića.
To je odraz nekakve političke kulture određenog društva u kome imate partijsku i političku scenu i nešto što je pored odraza lokalne političke kulture, prema tumačenju profesora političke sociologije sa Fakulteta političkih nauka Zorana Stojiljkovića, i činjenica kako stranke i koalicije procenjuju potencijalnu korist ili štetu od bahatog političkog ponašanja i atmosfere sukoba i konflikata, koji prelaze granicu političke korektnosti i ulaze u zonu neke vrste političkog nasilja i loše poruke za građane i ukidanje svakog oblika političke korektnosti i dijaloga.
Barem za incidente ima primera
Svima su takođe veoma dobro poznati postupci Vojislava Šešelja, predsednika SRS-a, poput polivanja vodom Dragana Maršićanina, tada predsednika Parlamenta, čupanju kablova i mikrofona s govornice, ali i po tome što ga je obezbeđenje bukvalno iznosilo iz poslaničke klupe. Ili kad je 1994. godine Slobodanu Miloševiću poručivao da ne sme da prihvati plan Kontakt-grupe, a za slučaj da to ipak učini, njemu i njegovoj supruzi predsednik SRS obećao je sudbinu Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin.
Poslanica SRS-a Nataša Jovanović polila je vodom predsednicu Parlamenta u to vreme Natašu Mićić, a zatim počupala skupštinske kablove. Ista poslanica je šutnula u cevanicu poslanika G17+ Miloljuba Albijanića. Novembra 2009. godine poslanica SRS-a Gordana Pop Lazić skinula je cipelu u sali i njome gađala Gordanu Čomić. Lazićeva nije bila precizna, a kasnije je tvrdila da joj nije ni bila namera da pogodi Čomićevu, već da joj stavi do znanja da mora da poštuje poslanike.
Kao jedan od većih incidenata ostaće upamćene i kletve koje su izgovarale poslanice SRS-a sa skupštinske govornice.
Pomenimo i slučaj kad je Miloš Aligrudić, poslanik DSS-a, video-kamerom snimao ubačene kartice kojima je glasala za zakon vladajuća većina koja nije bila u sali.
Biće toga još dok je isplativo
„Jednostavno, onoga trenutka kad poslanici i stranke dobiju jasnu poruku od građana da to nije popularan gest i da se time ne dobijaju politički poeni od dela izborne klijentele, to će prestati. I kad u zoni političkog ponašanja dođe do atmosfere dijaloga i tolerancije i to bude nešto što je dominantan obrazac, imaćemo tu pojavu“, ukazuje profesor Stojiljković za Sputnjik.
To što se i po svetu u konfliktnim političkim kulturama i u Srbiji neguje atmosfera primitivizma i bahatosti, prema mišljenju Stojiljkovića, jeste kako odraz autoritarne političke kulture, tako i nekakve procene da je to nešto što je isplativo i što ima deo svoje političke publike.
„Znači, reakcija obrazovane političke javnosti, medija i građanskih asocijacija treba da bude osuda i da se to prosto ne ceni, a onda će posle toga i poslanici i predstavnici političkog liderstva u našim strankama i koalicijama jasno pročitati poruku. Dakle, dokle god misle da je to isplativo, oni će to raditi“, tvrdi Stojiljković za Sputnjik.
Postoji, dodaje on, razlika između incidenata u Parlamentu Srbije i drugih parlamenta u Evropi i svetu, u metodama, u stilu, u nivou političke kompleksnosti.
„Negde je to zaista i više konfliktno nego u Srbiji. To je kod nas ipak u zoni političkog utiska i uglavnom simboličkog nasilja i možemo se nadati da će to ostati na tom nivou i da će biti redukovano u onoj meri u kojoj građani zaista shvate da su im potrebni ne predstavnici onih koji su slični, nego onih koji se svojom kulturom, razumevanjem stvari i tolerancijom razlikuju“, zaključuje Stojiljković.
