Iza zavese predsedničkih izbora neprimetno su umrle gotovo sve tradicionalne političke stranke u Srbiji koje su tokom prethodnih 27 godina igrale manje ili više značajnu ulogu na političkoj sceni.
Sve, osim Srpske napredne stranke, čiji lider je dokazao da ima natpolovičnu podršku građana i da je, hteli to neki da priznaju ili ne, neprikosnoveni vođa sa punim legitimitetom naroda.
No, krenimo redom.
Druga po snazi stranka vlasti, Socijalistička partija Srbije, prvi put od svog osnivanja nije imala predsedničkog kandidata na izborima.
Podržali su Vučića i praktično se, uprkos tome što su se našli na pobedničkoj strani, utopili u naprednjačkom cunamiju. Ostali su tu, formalno na vlasti, osuđeni na mrvice sa stola koje im dodeli SNS i sa sve manjom šansom da na bilo kojim budućim izborima budu bilo kakav samostalan faktor. Čak i ako Ivica Dačić u novom mešanju karata dobije titulu premijera Srbije.
Demokratska stranka, koja je godinama bila jedan od motora opozicije, pa nosilac petooktobarskih promena, a zatim i vladajuća partija, tokom ove predsedničke trke nije se ni videla.
Zvanično, DS je podržala kandidaturu Saše Jankovića, ali lider stranke Dragan Šutanovac kao da je u kampanji „propao u zemlju“. Nije ga bilo na predizbornim binama i govornicama, nismo ga gledali u televizijskim predstavljanjima i duelima. Samo se ponekad, zbog visine, isticao u masi Jankovićevih pristalica i kao da je postojala taktika da on i njegova stranka budu skriveni i zatureni.
Sličnu ulogu, samo u taboru Vuka Jeremića, imala je SDS Borisa Tadića. Partija koju je formirao bivši predsednik Srbije gotovo da i nije pomenuta tokom predizborne kampanje. Tadićeva reč je zamukla, a njegovi partijski saborci faktički su i zaboravljeni.
Istovremeno, fijasko je doživela i Nova Srbija, koja je, takođe, podržala Jeremića ali je ostala bez mnogo odbora i funkcionera koji su odlučili da ostanu uz SNS. Dobro, Velimir Ilić je tokom kampanje imao bučne i njemu svojstvene nastupe na lokalnim televizijama, kojima je pokušao da vrati stari imidž ljutog i beskompromisnog opozicionara i tako privuče birače. Ali, očigledno, u tome nije uspeo.
I iznenađenje prošlih parlamentarnih izbora Saša Radulović i njegov pokret „Dosta je bilo“, koji je pojedinačno najjača opoziciona grupa u Parlamentu, na predsedničkim izborima završili su u kanalu. Lider DJB osvojio je svega oko 1,3 odsto glasova i „zakopao“ se duboko ispod cenzusa. Prilično usamljen i „neshvaćen“.
Neslavno su prošli i radikali. Njihov lider Vojislav Šešelj, kandidujući se po povratku iz Haga prvi put na predsedničkim izborima, dobio je znatno manje procenata od njegove stranke na prošlim republičkim izborima i doživeo težak poraz. Ujedno, njegova opoziciona oštrica potpuno je otupela.
A Dveri, koje su sa velikim optimizmom ušle sa svojim predsednikom Boškom Obradovićem u predsedničku trku, zaradile su svega nešto više od dva odsto glasova i tako — potonule.
Raščerupanom i teško ranjenom DSS-u nije pomogla ni podrška nekadašnjeg lidera Vojislava Koštunice, pa je njihov „sprinter“ do Andrićevog venca jedva preskočio jedan procenat podrške građana Srbije.
U ovoj predsedničkoj bici kalirao je i LSV Nenada Čanka, koji je izgubio i onu tradicionalnu jaku vojvođansku bazu.
Iz igre su ispali i parlamentarni SNP Nenada Popovića i LDP Čedomira Jovanovića, koji nisu ni imali svoje kandidate niti su bilo koga podržali.
Znači, od većine stranaka na koje smo navikli u političkoj areni, ostali su samo dugmići. Umesto njih, na sceni su se, sa manje ili više uspeha, pojavile grupe građana koje predvode Saša Janković, Ljubiša Preletačević Beli i donekle Vuk Jeremić. Ali oni nemaju partiju, hijerarhiju, organizaciju, bazu, ustrojstvo i pod velikim znakom pitanja su njihovi dalji dometi.
Jasno je — Aleksandar Vučić je na proteklim izborima ubio „više muva“. Postao je predsednik i jednim zamahom je počistio sve dugogodišnje takmace na političkoj sceni.
Šta će dalje biti, to niko u Srbiji ne može da zna.
Da više ništa neće biti isto, to bi trebalo već svi da shvataju.
