Narodna stranka Vuka Jeremića je najnovija politička partija u Srbiji, pre nje je formiran Pokret slobodnih građana Saše Jankovića, Srpska napredna stranka Aleksandra Vučića vlada Srbijom već pet godina, a „stara“ je samo devet godina.
Dakle, nove političke snage su dominantne na političkoj sceni, dok se one tradicionalne, poput Demokratske stranke, Demokratske stranke Srbije, Srpskog pokreta obnove, Srpske Radikalne stranke nalaze na ivici političkog spektra. Naravno, izuzev Socijalističke partije Srbije koja na vlasti nije bila samo nepune četiri godine.
Kako se kalila demokratija
Poslednjih godina na delu je nekoliko procesa koji će, prema tumačenju profesora Zoran Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka, pratiti politički prostor Srbije i u narednih nekoliko godina.
„Prvo, to je izvestan zamor materijala u, za naše kratke višepartijske prilike, postojećim strankama koje su stekle neko pravo prisustva. Sa velikom promenom političkog konteksta 2007, 2008. partije su sa stanovišta građana postale neosetljive. Pozajmljujući političke formule, krećući se po političkom polju, pozamljujući tu živu partokratsku tendenciju da okupiraju vlast čim dođu do pozicije vlasti, napravili su pun krug i doveli do ciničnog odnosa građana i njihovog ogromnog nepoverenje prema političkim partijama“, ukazuje Stojiljković za Sputnjik.
S druge strane, partije u Srbiji su, kako primećuje taj profesor, zahvaćene širim trendom koji je obeležen medijalizacijom politike, njenom personalizacijom i korišćenjem novih medija i socijalnih mreža u kampanji, od one iz 2008. Baraka Obame do vrlo specifične i interesantne kampanje Bernija Sandersa u toku nominacija za kandidaturu Demokratske stranke iz 2016.
„Tradicionalne partije Srbije, koje su obeležile devedesete godine i onaj oktobarski prevrat, pa i period do 2012, nalaze se u dubokoj krizi. Neke od njih postoje samo formalno, na primer Koštuničina stranka koja je bila moćna, formalno postoji i neprimetna je na bilo kom nivou političke scene. Od tih tradicionalnih stranaka tu je ostala da se drži rukama za sims, noktima bolje reći, samo Demokratska stranka na čelu sa Šutanovcem, a iz DS-a nastalo je još jedno pet stranaka“, konstatuje za Sputnjik glavni urednik nedeljnika „Vreme“ Dragoljub Žarković, višedecenijski hroničar političke scene.
Očigledno dolazi do tranzicije stranačke moći u Srbiji, uviđa taj novinar, i dodaje da nije problem samo u tome što su one oslabile, što su neprimetne gotovo, već je najveći problem u tome što im je SN, koji je jako širok bezobalan pokret, pokupio sve ideje od levih do desnih.
„Radikali su takođe tradicionalno bili jaka stranka koja se održava u fokusu javnosti samo zahvaljujući cirkuskim veštinama Vojislava Šešelja, i naravno podršci koju ispod žita daju Vučiću. Međutim, slično se događa i na drugom polu i Čedomir Jovanović se održava u pažnji javnosti samo zato što povremeno daje podršku Vučićevoj politici, ali to nije toliko neprincipijelno jer on podržava Vučićeve ideje o evropeizaciji Srbije“, rezonuje Žarković.
Kuda to Srbiju vodi, kategoričan je Žarković, to sam Bog zna.
„Svi oni, uključujući i Narodnu stranku Vuka Jeremića, koja nastaje na tragu najuravnoteženije nekadašnje Koštuničine stranačke politike, ubrzano kasne, ako to može tako da se kaže, i jako će loše proći na svim izborima koji god da budu“, upozorava Žarković.
Posle tri decenije višepartizma, sugeriše profesor Stojiljković, promenio se i generacijski puls i politička kultura birača.
„Biračko telo je značajno promenjeno za 30 godina, došle su nove generacije, sklonije, direktnije u personalizovanijoj političkoj komunikaciji i prosto jedan broj tih tradicionalnih partija i njihovih lidera nije izdržao tu vrstu trke“, napominje Stojiljković.
„Proces zamora i potrebe da se na gotovo istim političkim pozicijama nađu neki novi subjekti posebno sa zemljotresima kakav je bio formiranje SNS-a i njegov ulazak u politički mejnstrim, a onda i dolazak na vlast uz gotovo katastrofalni poraz nekadašnje demokratske pozicije na izborima 2014, praktično je otvorilo polje politike za nove aktere. Oni će pokušati i da ne liče na takozvanu staru politiku jer je ona sa trendom populizma ispala gotovo iz igre i danas je biti partijski funkcioner i deo političkog mejnstrima, odnosno političke elite, nešto što je već prokažena stvar“, terminiše Stojiljković.
Šta zna Srbin šta je politički život
U ovoj situaciji se gotovo ništa ne može predvideti, ističe taj profesor i podseća da niko nakon 2000. i 2003, kad se praktično raspao, DOS nije očekivao da će se Srbija vratiti u sistem predominantne partije i prateće koalicije kakvu sad ima SNS.
„Imate i jednu jaku partiju sa značajnom infrastrukturom, na neki način je u malom opstao kao takva partija i SPS, a s druge strane je opoziciona scena beskrajno fragmentirana za faktičko dvostranačje ili dvokoalicioni status. Treba neka vrsta čistilišta i redizajniranja na opozicionoj sceni, bilo da se radi o takozvanoj proevropskoj građanskoj opoziciji ili o krajnje evroskeptičnoj ili evrofobičnoj nacionalnoj opoziciji kakvu imate“, podvlači Stojiljković.
Osnovni je problem, naglašava on, što se ne zna šta je u stvari socijalna i politička stuktura Srbije i da li se ona može i kako politički artikulisati, ko je artikuliše i koliko u Srbiji imamo građane ili podanike.
„Prosto, na osnovu vrednosti, ponašanja, političkog aktivizma i političke kompetentnosti mogao bih da kažem da je 40 odsto građana Srbije daleko još od svakog modernijeg shvatanja participativne demokratije. Oni su uglavnom van izbora, ali neki put i učestvuju vođeni drugim motivima koji su daleko od politike, mnogo su pragmatični i vezani su za zapošljavanje u partokratijama ili za rešavanje nekakvog drugog interesa ili za procenu koliko je neki lider moćan i ubedljiv. Tako da je veliko pitanje šta možemo očekivati na toj ravni“, smatra Stojiljković.
Tako da, Srbija je političko čudo, zaključuje on, sve zavisi od toga koliko i kako će se ponašati političko javno mnjenje, pogotovu kad se radi o mlađim ljudima.
„Ovo što su novo-stara imena u politici poput Jankovića, Jeremića, ili nešto što može politički da artikuliše ’Ne davimo Beograd‘ ili što je na neki način iritantno pokušao Preletačević Beli, to je nešto što ćemo videti kao prostor ali sve to zavisi, opet kažem, od toga koga kao svoga predstavnika prepoznaju velike, brojne, agregatne, izborne grupe poput pre svega penzionera, mladih i ovog srednjeg ili donjeg srednjeg sloja radništva i inteligencije prosto ćemo videti“, jasan je Stojiljković.
