Poslednjih godina, možda i decenija, u Srbiji reč „političar“ se češće procedi kroz zube nego što se izgovori. Srpski političari (što ne važi samo za njih, takvo je raspoloženje u celoj Evropi i zapadnom svetu) postali su maltene sinonim za potkupljivost, niske moralne standarde, laž i koristoljublje. —
Nekada nije bilo tako. Ne treba se vraćati u daleku istoriju da bismo pokazali kako su se građani Srbije odnosili prema politici. Dovoljno je vratiti se dvadesetak godina unazad.
Građani Srbije su tokom devedesetih godina prošlog veka bili spremni da svoju izbornu volju brane na ulicama. Njihov bunt rezultirao je smenom vlasti. O politici se govorilo na ulicama, u kafanama, na slavama i rođendanskim proslavama. Peti oktobar činio je prekretnicu u srpskoj istoriji, međutim, političke partije koje su toga dana predvodile bunt građana protiv prekrajanja njihove izborne volje, vremenom su gubile ne samo na popularnosti, već i na kredibilitetu.
Sve to učinilo je da političke partije i političari danas građanima Srbije deluju istrošeno, bezidejno, korumpirano… Jednom rečju, imaju negativan odnos prema političkim partijama.
Srbi više ne vole politiku
Ilustrativni su podaci istraživačko-izdavačkog centra „Demostat“ o mišljenju građana Srbije o politici i političarima. Prema istraživanju te agencije iz novembra ove godine, među građanima Srbije izraženi su distanca prema politici i negativno mišljenje o političkim partijama.
„Tri petine ispitanika (62 odsto) je apolitično ili antipolitično, nepuna trećina (31 odsto) je zainteresovana i nastoji da bude u toku političkih zbivanja, a samo 7 odsto je osrednje ili nešto više aktivno. Čak 85 odsto ispitanika izjavljuje da je njihov uticaj na politiku nikakav ili mali, a 7 odsto da je osrednji ili veliki. Antipartizam je prilično raširen i verovatno je da takav odnos prema partijama produkuje antipolitičke stavove i ponašanja (na primer gotovo petina ispitanika tvrdi da ne podnosi političke partije). Negativan odnos prema političkim partijama pokazuje 56 odsto ispitanika, a pozitivan tek 5 odsto, dok su kod preostalih 39 odsto ispitanika pomešani pozitivni i negativni stavovi prema partijama. Odnos između broja ispitanika koji imaju negativan i ispitanika koji imaju pozitivan odnos prema političkim partijama iznosi 11:1“, navodi se u istraživanju.
Šta se dogodilo i kako se srpsko društvo, od izrazito politizovanog pretvorilo, ne u apolitično, već antipolitičko društvo? Za sve su, sudeći prema „Demostatovom“ istraživanju, krive političke partije, koje su vremenom potrošene.
Galerija neubedljivih ličnosti
„One su galerija neubedljivih ličnosti. Ako se zadrže na neubedljivosti, to je još i dobro. Ima onih koji izazivaju mučninu“, kaže sociolog Jovo Bakić.
Velika većina ljudi koji su se učlanili u stranke, nastavlja Bakić, učlanili su se jer su prepoznali mogućnost da se relativno lako i brzo obogate.
„Politika je, u stvari, jedini zaista unosan posao u Srbiji. Vi nemate drugih unosnijih poslova od politike. Stoga je masa lovaca na plen ušla u stranke i lovi koliko god može. To je, razume se, za društvo pogubno, jer se pokazuje da se, iz tako iskvarene politike, u stvari kvari čitavo društvo. I društvo je od vrha do dna istrulilo“, objašnjava Bakić.
Od demokratskih promena 2000. godine, partije koje su dolazile na vlast jedan deo svojih pristalica i simpatizera su zapošljavali i napravili su ogromnu administraciju koja je nezadovoljna zbog visine primanja, a u stalnim promenama partije su dosta toga uzurpirale, a nisu ispunile obećanja i očekivanja građana, objašnjava sociolog Čedomir Čupić.
„To je razlog zbog čega je došlo do jednog velikog razočaranja u partije. Naravno, uvek ćete imati ljude koje će podržavati partije, ali ispostavilo se da su one forsirale ličnu korist ili grupni interes, a da nisu vodile računa o opštem interesu. Dovele su društvo u stanje u kakvom se nalazimo, sa jedne strane, ogromne nezaposlenosti, mnogo sumnjivih poslova, mnogo afera, a sa druge strane, malih rezultata. To je ono što partije i partijski sistem obeležava kao nešto što nema neki veliki ugled“, smatra Čupić.
U percepciji građana, kada je u pitanju korupcija, partije se nalaze na prvom mestu kao najveći rizik za korupciju, zaključuje Čupić.
Ne samo da su srpske političke partije istrošene, već su istrošeni i politički lideri, smatra profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka Zoran Stojiljković.
„Politička javnost i građani očekuju nova lica sa integritetom i čistim rukama. Odijum koji postoji rezultat je cinične konstatacije da su u partijama ljudi koji ne veruju u partije i ne drže do njihovog kredibiliteta i da su tu, pre svega, zbog siline i obima koji politički klijentelizam i partijsko zapošljavanje imaju u Srbiji. Ovde su partije kopirale državu, ušle su u prostore koji im ne pripadaju i osvojile su partijsku politiku“, kaže Stojiljković.
„Živimo juriš partijskih komesarki i komesara na pozicije u javnim preduzećima i socijalnim ustanovama”, nastavlja Stojiljković, i „imamo tu vrstu odnosa u kojima odluke o tome ko će biti poslanik ili poslanica zavisi ne od volje birača, već od volje partijskih rukovodstava“.
Kako vratiti smisao postojanju partija
Bakić i Čupić, iako priznaju da je takvo stanje neodrživo, pesimisti su kada govore o mogućnostima vraćanja smisla postojanju političkih partija.
„Jedino, ali ni to nije nikakvo jemstvo, kada bi se ovaj politički sistem, takav kakav jeste, a on je očajan, korumpiran, totalno iskvaren, truo, urušio i da se stranke onda grade na sasvim drugačijim principima. Da se politički sistem izgradi na sasvim drugačijim principima. Ali u to je vrlo teško verovati zbog toga što je Srbija kapitalističko društvo na periferiji svetskog kapitalističkog sistema. I dobrim delom, strukturno je uslovljeno da kapitalizam u ovoj zemlji bude izrazito pljačkaški kapitalizam, da uspeh na tržištu ne zavisi od sopstvenih sposobnosti, nego od veza koje imate sa vladajućim političarima i to će se vrlo teško menjati“, objašnjava Bakić.
Prema rečima Čedomira Čupića, do sada je potrošena velika energija građana. Kada političke stranke nisu ispunile očekivanja građana posle devedesetih godina prošlog veka, došlo je do velike apatije, a ljude je zahvatio i egzistencijalni strah. Treći momenat, prema Čupićevim rečima, jeste osećaj nemoći.
„Kada ta tri antipolitička principa zahvate građane, oni postaju potpuno neotporni, nemaju nikakvu nadu i veru u postojeće partije i postojeću organizovanost. Verovatno će to trajati do trenutka dok se ne ponovo akumulira neka vrsta snage za otpor. Ili da se traži novi izlaz preko pojavljivanja novih partija. Ali to je teško u Srbiji, jer da bi se napravila jedna partija potrebni su novac, motivisani ljudi, a to nije lako u ovakvom siromaštvu i egzistencijalnim uslovima“, kaže Čupić.
Profesor Stojiljković smatra da je radikalni povratak kredibiliteta partijama moguć uz izborni sistem u kojem od građana zavisi ko će biti izabran na političke funkcije.
„Sa Srbijom kao jednom izbornom jedinicom, zatvorenim listama, odbornici i poslanici nemaju biračku bazu. Okrenuti su volji partijskih rukovodstava, ako misle da vode karijeru profesionalnih političara. Tek onoga trenutka kada budemo imali personalizovani proporcionalni sistem u kojem, ako imate sto odbornika, napravite sto jedinica u kojima se bira neko sa imenom i prezimenom, imaćete odgovornost onoga ko je izabran i prema volji biračke baze“, kaže Stojiljković.
Partije bi, prema Stojiljkovićevom mišljenju, trebalo proterati i iz uticaja na pravosuđe, obrazovanje, ekonomiju i iz javnog sektora. Samo je tako moguća radikalna promena, smatra on.
„Kada političari u većoj meri budu zavisili od biračke baze, sa jedne strane, a sa druge im bude onemogućen presudan uticaj na druge sfere života, politikom će početi da se bave ljudi koje politika interesuje, koji imaju motiv da se bave javnim politikama i da se tu pronalaze i afirmišu“, dodaje Stojiljković.
Tada će se broj partijskog članstva svesti na dva do tri odsto stanovništva, a ne kao što je sada, i neće biti situacija da vladajuća partija ima više članova nego svi sindikati i profesionalna udruženja zajedno, zaključuje Stojiljković.
