SPP neodoljivo (imenom) podseća na partiju turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana — Stranka pravde i razvoja — sa neznatnom razlikom što je Zukorlić umesto „razvoja“ izabrao „pomirenje“ jer i u samom imenu partije želi da plasira njenu ključnu ideologiju.
Pomirenje je bilo i osnovni motiv pre godinu i po dana, kad je današnji akademik dr Muamer Zukorlić ušao u politiku i kad je „muftija“ prestalo da bude njego zvanje, ali i sinonim, jer se znalo na kog muftiju se misli.
Tada je, aprila 2016, nekadašnji imamov unuk postao političar koji, važno je naglasiti, svima nudi pomirenje — „u tom slučaju ne razlikuje ni četnike, ni početnike, ni komuniste, ni partizane, ni lažne demokrate, ni prave demokrate“.
Uspeo je — niko ravnodušan
„Tražili ste — gledajte, molili ste — dobili ste“, objasnio je ulazak u političko polje kao nosilac liste Bošnjačke demokratske zajednice na parlamentarnim i lokalnim izborima u opštinama u Sandžaku. I ušao u parlament Srbije. Postao je i predsednik skupštinskog Odbora za nauku, pa je „nameštenje“ izazvalo polemike, kao i uvek kad se o Zukorliću radi. Ili ga vole — pa u tome preteruju, ili ga mrze — pa i u tome preteruju. A njemu i jedno i drugo očigledno prija. Ne voli da ljude ostavlja ravnodušnim. Što se još nije desilo, jer je nemoguće.
Oni koji se iole razumeju u baratanje politikom u slučaju Muamera Zukorlića uopšte nisu primenjivali maksimu „nikad (ga) ne potcenjuj“ jer bi za njega pre moglo da važi pravilo „nije precenjen“. To, naravno, ne znači da nema mana, već da je Zukorlić nesporno inteligentan i vispren čovek koji te mane i pogrešne poteze ume veoma dobro da sakrije, da ih, čak, pretvori u vrline, ali i da njegovi potezi ne mogu baš mnogo da iznenade — jer se računa na njegovu proaktivnost.
Pozivi kojima se u dosadašnjem delu života bavio bili su baš takvi da su, prema opisu zanimanja, zahtevali pregalaštvo u korist svih — i kao poglavara verske zajednice, i kao predstavnika manjinske nacionalne partije, a tako će biti i sad kad je rešio da proširi zonu političkog delovanja i na nebošnjake.
Kvalitet više koji Muamer Zukorlić poseduje jeste, između ostalog, i sposobnost da gotovo hirurški precizno i lični interes (koji je svojstven većini političara) ume da predstavi kao opšti i da do zore, pa onda tako iznova u nedogled, brani tezu da sve radi zarad opšteg dobra.
Nesporno je dobar besednik. To je danas stvarno retkost. Ume da pokrene mase. Nikako mu ne manjka harizma. Posvećen je.
Veoma brzo misli. Koristi rečenice i izjave druge strane, pa pređe u kontranapad i poentira. Spočitava drugima da pominju istine kojima postižu neistine. Međutim, to istovremeno znači da je kadar da se, ako zatreba, nekad i on tim trikom posluži.
Nosi sat na desnoj ruci. Smatra pitanja o privatnom životu i voznom parku udarcima ispod pojasa. Ali na insistiranje o džipovima replicira: „Gospodin čovek jaše dobrog konja“.
A Zukorlić jeste pravi konjanik. Retki bi ga uporedili sa Taličnim Tomom, iako misli i na sirotinju i osniva vakufske (zadužbina) kuhinje. Mnogi bi pak za njega rekli da je pre sličan Klintu Istvudu iz filma „Dobar, loš, zao“.
Za treće je „gospodar minareta“. Za dobar korpus Bošnjaka i muslimanskih vernika istinski vođa i učitelj. Za neke ekstremista, iako je imao problem sa vehabijama. Kaže da je tajna služba, kako domaća tako i strana, možda i pokušala da ga vrbuje — „a ja nisam ni skontô“.
„Političari su, a mediji su im pomogli, predstavili da je najbitnije biti na čelu jedne partije. Da je najbitniji politički uspeh. Ja to tako ne doživljavam. Meni je, recimo, funkcija muftije ili polje vere i obrazovanja — što su moja primarna polja i moja životna misija — mnogo viši položaj, ako već govorimo o hijerarhiji. I toga se neću odreći, osim ako budem morao“, branio se svojevremeno kad su svi govorili da je Emir Elfić, njegov šurak, samo figura na čelu Bošnjačke demokratske zajednice, a da je suštinski to „muftijina partija“.
Muftija odavno više nije, tačnije, ta funkcija je u stanju mirovanja, pa umesto molitvi u džamijama, Zukorlić obilazi glasače, gostuje na tribinama i drži političke govore. Mnogi će reći da sa političkim govorima nikad nije ni prestajao. I biće u pravu. Sad je još više proširio polje borbe.
Mnogima je čudno ili bolje reći neobično zvučao kad je od čoveka koji je optuživan da pali Sandžak, koji je imao oštre izjave i držao govore pune baruta, pre godinu i po dana počeo da koristi rečnik svojstven istinski demokratskom intelektualcu.
Doista, Zukorlić u svim tim zapaljivim govorima nije propuštao da pomene ustav, demokratiju i dijalog. Ali oni i takvi nisu bili ništa manje zapaljivi.
Dakako, ne može mu se osporiti da je intelektualac, ako pod tim terminom podrazumevamo obrazovanost koja je evidentna, elokventnost koja je samo delom naučena — a suštinski urođena, poimanje onoga što je pročitao — a ne prosto reprodukovanje, mogućnost da razgovara i sa učenim i sa ljudima koji nisu tog nivoa, da uđe i u filozofske rasprave. I da nikad ne frazira, što je svojstveno većini javnih ličnosti u Srbiji.
Geslo: Igrati do 90. minuta
Neretko je bio sklon i da se posvađa. Da to namerno (is)provocira. Da konstantno bude, ne na ivici incidenta, već da lebdi iznad njega, pa da u pogodnom trenutku pojača ili umanji tenziju. Dakle, da zaoštri retoriku, ali i da je smiri kad treba. Pa zar to nije jedna od vertikala politike, kao veštine mogućeg.
I kad je već kročio u nju, zašto ne bi kročio sa obe noge, pa formiranje nacionalne partije od manjinske —što je pre njega „patentirao“ Rasim Ljajić — nije iznenađenje. Dabome, Zukorlić je čovek, voli da pobeđuje, ali igra do „90. minuta“, fudbalskim rečnikom rečeno, dakle hoće sve, ali ne odmah i sad.
„Novo ime stranke oslikava naš temeljni kurs. Naše delovanje je fokusirano na pomirenje, kao neophodnost naroda na Balkanu. Iako sam i dosad na različite načine uticao na delovanje stranke, danas sam i formalno na njenom čelu“, rekao je juče u Novom Pazaru Zukorlić.
Na izbornoj skupštini izabrano je pet potpredsednika, od kojih po jedan iz srpskog i albanskog naroda, što nije nimalo slučajno. Pored Nenada Prokića, nekadašnjeg potpredsednika LDP-a, izabrani su i Jahja Fehratović, Samir Tandir, Misala Pramenković i Kujtim Sadriju.
Pominjao je da će član njegove partije biti i Filip David, što je ovaj književnik demantovao, ali je korist već napravljena: Zukorlić je samim pominjanjem saradnje sa Davidom poslao praktičnu poruku da računa na baš širok spektar glasača. I unapred onemogućio eventualne napade da će biti ideološki i verski uzak.
„Kad sam sa 23 i po godine bio izabran za muftiju, bio sam iznenađen i trebalo je da govorim, ali nisam puno tada govorio. Rekao sam samo jednu rečenicu tada: ’Ne znam koliko ću biti muftija, ali to što ću biti ću biti‘, a to je značilo da ću biti dobar muftija, odan onome što mi je povereno, jer to mogu da garantujem, to je nešto što čini mene i moj karakter. Ja tu rečenicu ponavljam i sada. Ne znam koliko ću obavljati ovu funkciju, ali znajte da ću joj biti u potpunosti posvećen“, poručio je dr Zukorlić.
Socijalna inteligencija iza brade
I verujte da hoće. Zukorlić jeste čovek koji veruje u ono što govori. Ali je takođe teško proniknuti u ono što misli. Pa poziv na pomirenje valja pohvaliti, ali se setiti i onog majstorstva za krizni menadžment. I želje da ga čuju.
Neki njegovo delovanje nazivaju performansima, a opet neki drugi majstorstvom kriznog menadžmenta. Skloniji smo ovom drugom tumačenju, koje i sam Zukorlić na neki način potvrđuje isticanjem da se u javnom mnjenju minimiziraju pozivi na dijalog. „A kad podignem ton, to je radikalizacija. Nažalost, samo kad podignete ton vas čuju“.
Nedavno mu je pretio DAEŠ jer, kako kaže Zukorlić, formalna optužba glasi da ih je izneverio.
„Iako, iskreno, nisam ni znao da oni od mene imaju bilo kakva očekivanja. Čime sam ih onda izneverio? Time što sam ušao u zvanične institucije i tako priznao ’neverničke organe‘ Srbije. Naravno, ne smemo biti naivni i to shvatiti bukvalno“, rekao je u intervjuu Tamari Nikčević.
Trebalo bi, dodao je tada Zukorlić — i to može da posluži kao dobra ilustracija da su i njemu „reči igračke“ — videti kad dolaze te pretnje. Paradoksalno, dolaze u isto vreme kada i napadi Demokratske stranke…
„Upoređivati DS i ISIL, molim vas…“, replicirala je novinarka.
„Veoma se precizno izražavam. Sebe stavljam u sredinu, razumevajući da se oko mene vrte dva ekstrema: kvazidemokrate i ISIL, što samo dokazuje da sam, za razliku od obe te strane, normalan. Da li vam je sad jasno zašto sam to rekao?“, stavio je tačku Zukorlić.
Proletos je izdao knjigu „Drevna Bosna“, koju istoričari ocenjuju kao pseudoistoriju, a koja je ovih dana promovisana u Beogradu.
Vešt političar uči na greškama drugih. Pa Zukorlić ne želi da ponovi grešku Borisa Tadića ili Zorana Milanovića, koji su u nameri da osvoje tuđe glasače izgubili deo svojih. On „puca“ na sve u Srbiji, ali ne zaboravlja „bazu“. Čini se da je najveći značaj „Drevne Bosne“ baš u tome.
