„Ispostavilo se da jedan bivši, neuspešni gruzijski političar Mihail Sakašvili može da postane nova nada ukrajinske opozicije, što sa jedne strane ukazuje na nove podele u Ukrajini, a sa druge na to da nema dna da se dublje propadne — ljudska nada je neugasiva“, izjavio je u emisiji „Od četvrtka do četvrtka“ istoričar Čedomir Antić.
On smatra da je paradoks da čovek, koji je u mnogo čemu uništio Gruziju, koji je vodio pogrešan rat, koji je zahvaljujući prijateljstvu sa Petrom Porošenkom bio postavljen za gubernatora u oblasti čiji je glavni grad Odesa, mestu gde je izvršen masakr nad proruskim aktivistima i civilima, sada traži novu, poštenu Ukrajinu i tvrdi da je spremam da pogine za nju.
Ima li nade za takvu Ukrajinu?
— Rekao bih da nema dok su ovakve prilike. Mi i u Srbiji imamo takav problem, a činjenica je da „stalno grdimo ogledalo što je lice ružno“, kako je Gogolj citirao staru rusku poslovicu. Mi neprekidno nastojimo da optužimo simptome za uzrok. To što se takvi ljudi pojavljuju znak je da društvo mora da se reformiše, a to je veoma teško, jer su isti takvi generacijama na vlasti.
Ko danas upravlja Ukrajinom?
— Izvesno je da je postojao jedan savez oligarha, državne elite koji je nastao još u jednopartijsko vreme, koji su imali sporazum sa velikim silama, pre svega sa Rusijom i SAD, koji je srušen 2004. godine. Ukrajina je ušla u orbitu NATO-a i EU, ali se pokazalo da oni nisu spremni da investiraju i to danas vidimo i na Zapadnom Balkanu. Proruska opcija pobedila je 2010. godine, ali nije stvorila kvalitativno novu politiku, podsećala je na naše reformske pokušaje i sada i u doba DOS-a. Porošenko je nastavio politiku grupe ekstremista, započeo je građanski rat u kojem je Ukrajina izgubila, verovatno zauvek, Krim. Rusija kao imperijalna sila brani svoje interese — narod vrlo retko i ne prepoznaje ruski narod izvan granica kao cilj svog interesovanja, već ga vidi kao jedan usputni statistički podatak, u nekim slučajevima kao svoju agenturu izvan granica. Najbolje je to definisao gradonačelnik Sevastopolja kada su ulazili u sastav Ruske Federacije koji je rekao da je „verni pas vraćen svojoj matici“. Vidimo da nema nikakve šanse da bude onako kako je hrvatski premijer Andrej Plenković želeo — da izveze svoja iskustva u Ukrajinu, a nije pomenuo da je u Oluju bio uključen i NATO. Nema izgleda da u bliskoj budućnosti dođe do takve reintegracije Donbasa.
Da li Vas čudi što im NATO ne pomaže?
— Postoji neka paralela između odnosa Rusije prema centralno balkanskim državama, od Makedonije do Bosne, uključujući Srbiju i Ukrajinu — oni su uz njih, ali ne mogu do kraja da budu zato što to su moneta za potkusurivanje. Ta zemlja je potpuno upropašćena i pitanje je šta će sa njom biti. Treba joj veliki svenarodni kompromis, a u uslovima ovakve polarizacije to je nemoguće.
Ima li izgleda da će odnosi BiH i Srbije biti bolji?
— Sastanak tročlanog Predsedništva BiH sa predsednikom Srbije pokazao je da postoji novi odnos dva prema jedan. Ranije su Bošnjaci i Hrvati bili protiv Srba, a sada su Bošnjaci ostali sami. Izetbegović ne može da pobedi na svim poljima, a država koju su on i njegov otac obećali građanima ne podrazumeva postojanje ni Srba ni Hrvata. Oni mogu da postoje samo u meri u kojoj to Bošnjaci dozvole, kao neka vrsta bezuticajnih nacionalnih manjina, što nije izgledno.
Šta je Izetbegovićeva prava namera?
— On želi da se afirmiše u okviru svog nacionalnog korpusa, ali ima radikalne i ambiciozne oponente. Od ulaska Alije Izetbegovića u veliku politiku nije ostvarena priča o nezavisnosti BiH. Srbi su bili spremni da prihvate pod gorim uslovima od Dejtona nezavisnost te zemlje, ali im to nije dozvoljeno, jer je neko obećao Bošnjacima da će moći da potpuno ponište srpski element. To nisu uspeli i u proteklih 15 godina, od kako je započela neka puna normalizacija odnosa, ukinute su 64 nadležnosti Republike Srpske. Frustraciju stvara to što ona nije ništa slabija. Ovo što se dogodilo u Beogradu ne predstavlja incident, već dokaz da je Izetbegović postao talac svojih birača, jer neprekidno mora da naglasi da se razlikuje, što je greška. Da su izbegli krizu devedesetih godina prošlog veka, danas bi imali nezavisnost i međusobno posvađane Srbe. Nisu to hteli zato što su neprekidno razmišljali da moraju da vode svoj narod i da ostvaruju državne ciljeve koji nisu samo bosanski, već su panislamski. Izetbegović ulazi u rat i zato radikalizuje svoj narod.
Spekuliše se da bi Izetbegovićev naslednik mogao da bude Haris Silajdžić?
— Moguće je. Bošnjačko biračko telo je razapeto između nekoliko poznatih ličnosti, nema novih ljudi. Silajdžić je uništio Stranku za BiH, bio je mnogo radikalniji od Izetbegovića. Za Srbiju bi on možda bio dobra opcija, pod uslovom da nema neku veću podršku Amerike ili Turske. Devedesete godine prošlog veka ne mogu da se ponove, jer su Vašington i Ankara u sporu, a i SAD su se opredelile u izreaelsko-palestinskom sukobu.
Da li je Tramp izjavom da će priznati Jerusalim za glavni grad Izraela objavio rat muslimanima?
— Tramp je proteklih meseci počeo da pokazuje veliko interesovanje za spoljnu politiku kojom se u izbornoj kampanji skoro nije ni bavio. Na Bliskom istoku pokušava da sprovede taktiku koju je imao kao poslovni čovek. Američki analitičari su smatrali da greši, da se ponaša prema Kongresu kao prema nekom skupu akcionara koje treba da uveri u nešto, a suštinski reč je o 480 izvršnih direktora sa kojima mora da pregovara, a ne da ih zadivljuje ili plaši kao članove skupštine akcionara. Aktuelizovao je sukob u Persijskom zalivu, vodio je politiku koja je dovela do trijumfa rusko-iranske koalicije u Siriji, a Turska sada traži novog saveznika.
U svim delovima sveta se crtaju nove granice, ne samo na Balkanu.
— U SAD dugo govore o tome. Još su prošli državni sekretar za spoljne poslove Keri, pa i Bajden govorili o liniji vatre i o tome da Srbija mora da zna gde se nalazi. Nama govore da je samo Kosovo problem, a suštinski nije. O Vojvodini se ne govori ništa dve godine, sada odjednom neko ko se zaklinjao u EU slavi pokušaj odlaska Katalonije i to u Novom Sadu, gde živi 86 odsto Srba. Ko bude rešavao kosovski problem sledeće godine, treba da zna da ga posle toga čeka problem BiH. Ne zaboravite da bivši saveznik svih naših vlada Sulejman Ugljanin traži UN u oblasti Novog Pazara, traži prostor u kojem većinski žive Srbi. Dakle, imamo novu Bosnu, ali umanjenu i šta ćemo onda? Treba da budemo principijelni, ali je najvažnije pitanje da li smo sa KiM bili principijelni. Primer Ukrajine najavljuje neku našu budućnost. Ulazak Srbije u EU ne znači da će Srbija postati Belgija ili Norveška. One su to bile i pre Evropske unije. Mogli bismo da postanemo Bugarska ili Portugalija, zemlja sa velikim uspomenama, velika sila, ali danas sa stanovništvom koje je najpesimističnije u Evropi odakle svi odlaze.
Koliko je zabrinjavajuće za Srbiju skidanje Haradinaja sa Interpolove poternice?
— Haradinaj je simbol našeg statusa. Kada je 2001. godine jedan episkop išao da razgovora sa Miloševićem, graknuli su ljudi sa raznih strana kako to ne bi smelo tako. Pa sa kim da se viđa crkveno lice tog ranga, nego sa grešnikom? Haradinaja je predstavnik UN primio na kafi kad je odlazio, čoveka koji je svojim rukama ubijao druge ljude, kriminalaca po svim osnovama. Karla del Ponte piše u svojim memoarima da je Nemačka morala da interveniše da ga ne bi čekala garda na aerodromu kada je presedao. Mi imamo posla sa ljudima koji duboko mrze srpski narod. Nema omraženijeg naroda od Jevreja, a da su se oni pravili da ih niko ne mrzi ne bi nikad obnovili Izrael i ne bi bili moćni. Morate da budete svesni realnosti oko vas. Da li su Srbi zaslužili tu mržnju? Delom smo je dobili zbog Rusije, delom zato što je naše nacionalno pitanje otvoreno u vreme kada su elite po Evropi mislile da je to završeno, bile su u polusnu da je istorija završena i da je Žak Delor novi Džordž Vašington. Njen smo deo i ako propadnu SAD i EU, propašćemo i mi. Nismo zadovoljni njima i ne treba da budemo, možda nikada ne budemo u EU i smatram da ne treba da budemo, već da razmišljamo o našim nacionalnim državnim interesima. Ne samo o tome kako naš građanin živi, već gde je naša država, gde je naš narod izvan naših granica, koji je njegov status. Ako nam ne daju ista prava kao Albancima, nama nije mesto tamo, a ne daju nam ista prava.
Da li će Amerika i Nemačka biti uključene u novi format pregovora o Kosovu o kojem se sve više priča i mogu li da dovedu do nekog rešenja?
— Očigledno da neće, problem je sličan ukrajinskom. Mnogo reči, malo dela. Doveli su nas u poziciju sa Kosovom kao sa Sremsko-baranjskom oblašću. Rešavamo pitanja svakodnevnih poslova, a na kraju će se ispostaviti da je jedino što je ostalo za punu nezavisnost Kosova jeste da budu članica UN i da ih mi priznamo. Zaboravlja se da oni ne mogu da postanu članica UN dok to ne dozvole Rusija i Kina. Naše vlasti su posle Briselskih sporazuma prihvatile da Srbi na Kosovu imaju status koji imaju Srbi u Hrvatskoj. Enver Hodža je davno poručio — videćemo ko će menjati ustav, da li Kosovo ili Srbija. Evo, Kosovo ne menja ustav da bi integrisalo Srbe koji to nisu bili, a Srbija treba da ga menja.
Niko ne kaže da Kosovo neće biti u Ustavu?
— Još 2006. godine stvorena je velika koalicija da Kosovo ostane u sastavu Srbije. Prema našem Ustavu, Kosovo je samo u dva segmenta u Srbiji — u predsedničkoj zakletvi i u Preambuli. Preambula je deklarativni, a ne formativni deo Ustava. Po njoj se ne sudi. Ne mogu da tužim Ustavnom sudu nekoga zato što je prekršio Preambulu. Kad je reč o predsedničkoj zakletvi to je urađeno da bi Tadiću bilo neprijatno, jer je on bio najviše za to se sporazumemo sa EU, pa je njegova kasnija politika „Evropa nema alternativu“ pobedila. A mi i dalje imamo tu politiku. Kad bude osnovana Zajednica srpskih opština, ovde će to biti dočekano kao veliki uspeh, a suštinski to je nevladina organizacija. Međutim, ne daju nam čak ni to, za sada, da bismo bili srećni kada je dobijemo.
Vladimir Putin je objavio da će se kandidovati i četvrti put na predsedničkim izborima. Postoji li neko ko bi mogao da mu parira?
— Posle velikog uspeha u Ukrajini, a potom još većeg u Siriji, gde se pokazalo da od Vijetnamskog rata postoji teza da velike sile lome svoje zube u malim zemljama, tako je bilo i sa bivšom Jugoslavijom — tamo gde je postojala odlučnost kao u BiH, tamo nisu uspeli ni avionima da slome jedan narod. Rusija je ostvarila ciljeve na legitiman način — marginalizovala je SAD, pobedila je „Islamsku državu“, uspela je da privuče Tursku na svoju stranu i sporazumela su se sa Iranom. Bez ruske pomoći Asad ne bi pobedio, bez obzira na Hezbolah i na podršku Irana, i ne bi zadržao svoju vlast. Bez obzira na veliko slavljenje u Srbiji — Srbi ga malo slave iz inata SAD, oni gledaju ko ga mrzi, a mrze ga oni koji srpskom narodu osporavaju mnoga legitimna prava za koje su u slučaju drugih naroda bili spremi da ratuju. Međutim, on je autoritaran predsednik i pogled ka demokratiji prosečnih građana Rusije i Srbije se značajno razlikuje. Malo se govori da je Putin zapravo put ruskog društva ka demokratiji. Tokom prvih deset godina svoje vlasti četiri puta su povećane plate fakultetski obrazovanih ljudi. On polako stvara sloj na kojem će počivati demokratija. Da je u Rusiji uspostavljena demokratija odmah, to bi bila anarhija ili revolucija kao 1917. godine ili bi SAD sa nekoliko milijardi dolara pred svake izbore postavljale novog predsednika.
