Vest da će srpski generali Vladimir Lazarević, Ljubiša Diković i Božidar Delić svoja iskustva prenositi na vojne kadete u Srbiji, politikolog Aleksandar Pavić ocenjuje za Sputnjik kao — jednu od najboljih koje je čuo od petog oktobra do danas.
Koliko Vam se taj predlog čini kao realan u ovom trenutku?
— To je praktično raskid sa pričom da su Srbi ratni zločinci i to je vraćanje jednom kontinuitetu sa našom, slavnom vojnom tradicijom. Ovi generali su poslednji vojni heroji i vojnici koji će od njih učiti, učiće od najboljih. Srbija se njima najzad odužuje na pravi način ne obazirući se na to šta kažu agresori protiv kojih su se oni borili. To je kao kad bi nam Nemačka zamerila, što mi vraćamo u život ljude koji su se opirali nemačkim napadima i okupacijama iz 20. veka.
Mnogi pravnici imaju kontraargument i kažu da Lazarević ne može da predaje zato što je on ipak, haški osuđenik.
— To je smešno. Hag uopšte nije sud, država Srbija ga je priznala, ali u međunarodnom pravu važi i to da ono što pod prisilom pristanete, to nije legitimno i da od toga možete kad-tad da se ogradite. Na Haški sud smo pristali u vreme agresije na ovu zemlju, kad je vladao unipolarni svet, pod diktatom jedne „hipersile“. U sadašnjim okolnostima nešto kao što je Haški tribunal nikad ne bi moglo da se osnuje, jer se Savet bezbednosti kako-tako vratio u međunarodno pravo. Ni Rusija i Kina nisu bile ni približno onome što su sad. Haški tribunal je sud za prekrajanje istorije i za satanizovanje jedne, srpske strane. Ko se lati pravnih argumenata, ako koristi Haški tribunal kao argument, njemu su argumenti šuplji.
Predsednik Aleksandar Vučić govorio je ovih dana o pritiscima. Da li je Srbija spremna da im se odupre? Da li su i generali jedan primer na kome će Srbija pokazati svoju odlučnost?
— Apsolutno. Ovo je test, ako Srbija istraje, to znači da je najzad položila jedan ispit u odupiranju spoljnim pritiscima. Na to ne moramo da gledamo daleko ni u prošlost ni geografski — imamo Republiku Srpsku preko puta. Poslednjih deset godina Milorad Dodik je evoluirao. On sam zna kakav je bio devedesetih godina i šta je zastupao. Sličan je bio i Viktor Orban koji je počeo kao soroševac, a sada je njegov najveći protivnik. Republika Srpska, koja ima milion i 200 hiljada ljudi, odupire se spoljnim pritiscima već godinama.
Zavisi li to samo od lidera države?
— Apsolutno. Nije slučajno govorio drug Staljin: „Sve je u kadrovima“. Istoričari su probali da izbace ličnost iz istorije, u stvari, da joj smanjuje vrednost, da objektivizuju stvari, da kažu da postoje objektivni procesi i da se jednostavno ljudi samo njima prilagođavaju. Međutim, ja sam ipak više pristalica Plutarhovog pristupa gde velika ličnost može da napravi veliku razliku.
Postoji mogućnost da srpski demineri odu u Siriju i zbog toga se podigla velika prašina. Kako vi gledate na celu situaciju?
— To je opet još jedan najnoviji primer grubog mešanja u naše unutrašnje stvari. Kakve ima veze što su oni dobili obuku od Amerikanaca? Dobili bi od Rusa, da nismo dobili od Amerikanaca. Šta je sporno u deminiranju?
Zašto SAD nama zameraju ako znamo da oni sa Rusijom imaju zajedničke projekte u Siriji.
— Zato što su navikli da mogu ovde da zameraju sve i da se to sluša. Treba ih odvići od toga. Deminiranje je jedan veliki mirovni projekat, to je humanitarna stvar i ne vidim kako neko može da bude protiv toga. Nisu valjda Amerikanci nudili tu pomoć da bi samo oni imali korist od toga? Onda to nije nikakva pomoć, već uslovljavanje. To je neki minimum minimuma koji su oni nama dužni zbog bombardovanja. Nije dovoljno da kažu da im je žao. Treba da im bude drago da će naši vojnici koristiti znanje koje su nam preneli američki oficiri za dobrobit nekog trećeg u bilo kom delu sveta.
Uoči lokalnih izbora na KiM predsednik Vučić tvrdi da Zapad želi da rasturi Srpsku listu. Da li je to uopšte moguće?
— To je komplikovana stvar. Briselski sporazum je uneo veliku pometnju i podele među Srbima na KiM. Bio sam protiv Briselskog sporazuma, jer je izmestio sve Srbe na Kosovu izvan pravnog poretka Republike Srbije u pravni poredak takozvane lažne države Kosovo. Iz toga su morali da nastanu problemi — izmakli ste zaštitu ustavnog poretka Srbije od Srba i prepustili ste ih na milost i nemilost drugima, prema tome ne možete sada da krivite druge. Trebalo je 2012/2013. tražiti konsenzus, tada je trebalo pokrenuti unutrašnji dijalog i među Srbima na KiM i među Srbima u Srbiji.
Hoćete da kažete da je taj dijalog sada zakasnio?
— Apsolutno je zakasnio. Prošle su četiri i po godine otkako je Briselski sporazum potpisan. To je bio 19. april 2003. Od tada smo samo mi dali ustupke. Mi se dobrovoljno odričemo državnosti na našoj teritoriji. To je bila isuviše krupna odluka da je donosi uski krug ljudi, a sada nam se nudi unutrašnji dijalog. Da li to podrazumeva da možemo da problematizujemo i Briselski sporazum? Da li možemo da kažemo: „Mi smo dobili loš sporazum, nismo dobili ništa, narušili su nam sopstveni ustavni poredak. Hajde da podvučemo crtu. Da li moramo da nastavimo, pogotovu što je druga strana sve prekršila?“ Ako o tome možemo da razgovaramo, a ja nisam čuo da možemo, onda bi vredelo voditi unutrašnji dijalog. To onda uključuje niz problema, pa i Srpsku listu.
Koliko je bitno da Srbi na KiM ostanu ujedinjeni i pod patronatom Beograda?
— To je najvažnija stvar. Veliki prekršaj je napravljen 2012/13. godine. Prvo kada smo pristali na granicu između KiM i ostatka Srbije. To je već unelo podele među Srbe na Kosovu, s tim što je ogromna većina Srba tada sa obe strane reke Ibar bila protiv toga. Međutim, iz Beograda je nametnuta politička volja i nađeni su Srbi koji će to da prihvate. Zašto Vučić ne pozove recimo Marka Jakšića. Siguran sam da bi se on odazvao, ako bi se razgovaralo o dosadašnjim rezultatima. Ipak, prvi potez mora da povuče Beograd.
Možda je unutrašnji dijalog baš poziv takvim ljudima da se priključe?
— Izgovorene su teške reči na obe strane, ali mislim da je to moguće. Pozvao bih i ohrabrio vlast i Aleksandra Vučića to da urade. Pre neki dan se oglasio vladika Irinej bački, koji je rekao da je za crkvu crvena linija Briselski sporazum, koji je kao kompromis bio ponižavajući i da crkva nije spremna da ide dalje. On je rekao još jednu vrlo važnu stvar — da je termin unutrašnji dijalog nesrećno izabran. To treba da bude i unutrašnji i spoljašnji svesrpski dijalog. To znači svi Srbi sa KiM, kao i u svim bivšim republikama Jugoslavije i u rasejanju. Kosovo je srpsko, svesrpsko pitanje.
Ko može da skupi sve Srbe u jedan dijalog? Zvuči nemoguće…
— Crkva i država mogu sve, ako hoće. One su prisutne na svim kontinentima. Nije dovoljan samo dijalog, ako hoćete da menjate Ustav, moraće da bude raspisan i referendum. Na tom referendumu bi morali da učestvuju i Srbi van Srbije, da im se omogući da glasaju na mnogo kvalitetniji način, nego što se to sad radi za izbore, jer je Kosovo svesrpsko pitanje i niko nema pravo da ga privatizuje unutar avnojevskih granica.
U Beogradu su trenutno povodom 20. oktobra i predstavnici ODKB-a. Pojedini mediji ocenjuju da je to posle posete visokih predstavnika NATO-a neka vrsta pritiska na Balkan.
— Sa Istoka nam ne dolaze nikakvi pritisci. Rusija i Kina se stvarno iskreno zalažu za multipolarni svet. Oni imaju drugi pristup u smislu apsolutnog poštovanje međunarodnog prava, nemešanja u unutrašnje stvari drugih država, nenametanja takozvanih „vrednosti“ i tu je ogromna razlika između Istoka i Zapada. ODKB nikog nikada nije napao, to je isključivo odbrambeni savez. NATO jeste i to ne samo nas. To je ogromna razlika, tu nema simetrije. Ipak, voleo bih da se za početak napravi simetrija između naših odnosa sa NATO-om i ODKB-om zato što ona nije prisutna ni približno sada i u vojnim vežbama i u kontaktima. Mislim da je ODKB zaslužio više od simetrije. Nisu nam naneli nikakvu štetu i ono što oni nude je dobrovoljno, bez uslovljavanja. Mnogo više imamo osnov za saradnju sa ODKB-om, nego sa NATO-om.
Kolinda Grabar Kitarović se sastala sa predsednikom RF Vladimirom Putinom. Navodno je glavna tema bila hrvatski dug prema ruskim bankama zbog Agrokora. Da li mislite da je tu moglo da se nađe i pitanje Ukrajine i Balkana?
— Iza zatvorenih vrata, vrlo bih se iznenadio da nije pomenuto recimo to što Hrvatska nudi Ukrajini pomoć iz njenog iskustva u reintegrisanju Donbasa u Ukrajinu, a mi znamo kako su oni reintegrisali Srbe. Bilo mi je duhovito da čujem Kolindu kako posle sastanka kaže da je ponuđeno Zagrebu da učestvuje u inicijativi „Tri mora“, što je stvarno dobro. Putin je tu odličan, on i danas zove Amerikance partnerima i kad to uradi sa blagom dozom ironije u svom glasu, to je dosta komično. Rusija ni o kome ne kaže ništa loše i spremna je na saradnju sa svima. Hrvatska javnost je toliko histerična što se tiče bilo čega što ima prizvuk ćirilice, bilo to da je Srbija ili Rusija, da bi baš voleo da vidim kako bi izgledalo to širenje saradnje između Rusije i Hrvatske. Sa druge strane, Rusija se neće odreći prisustva bilo gde u svetu. Hrvatska je svesna da je Zapad je suštinski bankrotirao, a da je na Istoku rastuće tržište i opet ono ključno — nema uslovljavanja.
Premijer Katalonije nije dao odgovor španskom premijeru Rahoju. Da li se igra nastavlja u nedogled ili je limitisana?
— Savezna vlast u Španiji neće moći da pusti da ova situacija traje u nedogled. Oni su rekli da se referendum nije ni desio i oni na svojoj strani pored Ustava imaju i činjenicu da većina Katalonaca nije izašla na glasanje. Sve to podseća na period uoči početak rata u BiH, gde se održao nelegitiman referendum na kojem su Srbi u BiH na silu iščupani iz Jugoslavije. Sproveli su ga Muslimani i Hrvati i na njemu nije izašlo ni potrebne dve trećine, a takozvana međunarodna zajednica ga je priznala. Španci ne žele da im se to ponovi i između ostalog, zato treba da budemo na njihovoj strani. Siguran sam da ovo Pudždemon ne radi sam i da katalonski separatisti imaju nečiju podršku spolja.
Na koga sumnjate?
— Što bi rekli Amerikanci „usual suspect“ znači, dežurni krivac — globalisti, oni protiv kojih je Tramp vodio kampanju — Soroš.
Koji je njihov cilj?
— To je odavno aksiom onih koji su od EU želeli da naprave superdržavu. Njima je u interesu da razdrobe sve jake države unutar Unije, izuzev možda Nemačke, kao nekog centra koji bi sve okupio kao npr. Sjedinjene Države Evrope. Isto tako, stvaraju haos da bi se pojavili kao pomiritelj. To se zove upravljanje krizama. Pristalice Evrope nacija žele da se odupru ogromnom, superdržavnom, birokratskom mehanizmu koji sada vlada u Briselu. Ako se razbije Španija, sutra će se isto desiti i sa Italijom, Belgijom i Francuskom. Neko će reći što više to bolje i onaj ko upravlja tim procesom taj će dobiti rezultat koji želi. Mi treba da budemo principijelni. Mi smo sve vreme insistirali na principijelnosti što se tiče nas, sad bi trebalo da budemo principijelni što se tiče Španije. Pudždemona će i dalje podržavati isti koji su ga nahuškali na ovo i pitanje je da li će Rahoj možda ponoviti Janukovičevu grku da ne nastupi dovoljno čvrsto kad treba i da na kraju izgubi državu.
