„Naš se najveći pesnik zametnuo u nama ko zna kada. Od kad smo prvi put čuli za njega, celog smo ga života negde ponavljali, učili, doučavali. I posle toliko godina shvatili da znamo uvek premalo, tako je on neuhvatljiv i sveobuhvatan“, kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Dragan Lakićević, autor knjige „Njegoševe stope“ (izdavač „Vukotić media“), svojevrsne zbirke priča o Njegošu, objavljene povodom 170 godina od štampanja „Gorskog vijenca“.
Od kada je u Njegušima, kao dečak, ugledao pesnikovu kuću i ognjište, pisac knjige „Njegoševe stope“ nosio je, kaže, u sebi tu sliku o čemu god da je pisao.
„Tu sliku koju sam video pre pola veka držim u glavi snažnije nego sve one druge velike slike koje su me fascinirale celog života. Kad sam video Njegoševo ognjište, krevet, stolicu kojoj su produžili noge, gusle… Sve je izgledalo kao da je Njegoš bio tu.“
Iz te slike, potpomognute maštom, napisana je ova knjiga za koju njen autor kaže da predstavlja jedno od Njegoševih ogledala, jedan mogući život velikog vladike i pesnika.
„Pokušao sam da tumačim Njegoša na ovaj način, da dokučim poneku tajnu o njegovom životu, unutrašnjem, stvaralačkom životu. Pitao sam se kako se to zameće ta iskra, ta misao Njegoševa, iz kakvih se životnih situacija u mračnoj noći, negde gde se ni Lovćen ne vidi, osvetli njegova misao… Tako sam u želji da to osvetlim počeo da maštam, da rekonstruišem njegov svet. Ove su priče donekle oslonjene na neke stvarne događaje, dokumente, pisma, ali većim delom sam ih nadgradio imaginacijom. Nadam se da se toj mojoj nadogradnji može verovati i da će neke od priča — najbolje, ako ih ima, ljudi usvojiti kao da su istina i da će ih jednog dana pričati kao stvarnu Njegoševu biografiju.“
A potrebe za pričanjem ima zato što je vladika cetinjski, po Lakićevićevim rečima, ključ za naš život.
„Njegoš je definisao našu naciju pre svih drugih naučnika, sociologa, pravnika i ostalih — on je utvrdio našu mitologiju i naš zavet. Mi smo se kao narod osvestili na Kosovu i ko je tu svest održao u sebi, ko baštini tu tradiciju da su njegovi preci učestvovali u boju na Kosovu na ovaj ili na onaj način, sa oružjem ili sa pesmom — on je Srbin. U pamteće vrste srpskih vitezova Njegoš je prvi postavio Miloša Obilića i to snažnije nego narodna junačka pesma. On je naša paradigma“, objašnjava autor „Njegoševih stopa“.
Lirske i gotovo bajkovite priče o mladom Radu Tomovu i njegovom putu ka vladarskom i pesničkom tronu deluju kao da su pisane sa namerom da se mogu čitati deci pred spavanje. Lakićević otkriva da su njegove želje bile malo drugačije.
„Voleo bih da se ovo odraslima čita pred spavanje, njima je potrebnije nego deci.“
Da li je možda baš ta potreba opredelila i to da jedan od centralnih pojmova ove knjige, baš kad se najavljuje unutrašnji dijalog, bude Kosovo?
„Svima sudbinu određuje Kosovo“, kaže Sima Milutinović Njegošu. „Milošu mač i srce, tebi poezija i duša. U njima se ogledaj, pjevaj ono što najviše voliš, o Bogu sinko. Ako umjedneš o Bogu umjećeš i o Obiliću“. Da li je ovo sjedinjavanje kosovske priče i vere bila jedna od glavnih namera pisca Lakićevića?
„Sve je to Njegoš izmislio, a Andrić najbolje formulisao“, nedvosmislen je autor.
„Taj Andrićev ogled u Njegošu kao tragičnom junaku kosovske misli je verovatno najbolje što je o Njegošu ikad napisano. ’Sve je uskrsnulo sa kosovske grobnice‘, kaže Njegoš. Kosovo je odabralo njega pre nego što je on odabrao Kosovo. Ono je osnova i potka ’Gorskog vijenca‘, ništa ja tu nisam izmislio. Ja sam samo pokušao da mu još razigram te misli njegove i njegovih savremenika u odnosu na Kosovo. Njegoš je istinitiji kao kosovski junak nego svi mi što smo danas istiniti kao kosovski junaci. Danas je pogled na Kosovo redukovan i vulgarizovan. On se svodi na politički problem jedne zapuštene pokrajine zasute novogradnjom i ko zna kakvim sve đubretom i čovek nema volju da zamišlja zlatno Kosovo kako je zamišljao Njegoš, kao što ga je zamišljala narodna poezija. Za našu svest, za našu imaginaciju i za naše postojanje važnije je ta iskonska slika Kosova nego ova sadašnja.“
Da li je onda pisac „Njegoševih stop“, koji je okrenut mitu umesto stvarnosti, zapravo mitoman?
„Kosovo nije mit“, veli Lakićević. „Kosovo je zavet. Istorija. Kosovo se odista desilo, o tome istoričari, naučnici govore kao o istorijskim činjenicama i svako ima pravo na svoj pogled i na svoj doživljaj Kosova. Onako kako ga gledamo, tako mi o sebi mislimo. Mi vredimo onoliko koliko vredi i naša misao o Kosovu i o Njegošu i o svim vrednostima. Kada o njima govorimo mi to o sebi govorimo.“
Drugi stub, ne manje „težak“, oko kojeg se „vrte“ Lakićeviće priče u „Stopama“ jeste Rusija. Opet mit? I šta ćemo danas sa svim tim, sa onim što Njegošu — kako nas podseća u ovoj knjizi Dragan Lakićević — kaže njegov stric, vladika Petar Cetinjski: „Boj se Boga i drži se Rusije?“
„To nije mit. To je zapisano i to znamo kao činjenicu. Petar Prvi Petrović Njegoš zavladičio se u Karlovcima, a Njegoš, njegov sinovac se zavladičio u Rusiji i samo to dovoljno govori o njegovom odnosu prema najvećoj pravoslavnoj zemlji koja je njemu najveći oslonac. Otuda Bog, otuda Rusija, otuda ruski car, otud ona anegdota: ’Samo je Bog viši od ruskoga cara‘. To je bila Njegoševa orijentacija u prostoru i u svemiru: Rusija. On je verovao samo Rusiji.“
„Kud će oni kad je u pitanju Crna Gora i Njegoš? Kud će oni kad su u pitanju Srbija i Kosovo? Oni su priznali Kosovo. Ne građani, građani se ne pitaju, nego režim — oni su priznali Kosovo i uveli su sankcije Rusiji. Sve je to po sebi groteskno i tužno, karikatura. Pre 50 godina niko ne bi verovao da je moguće da će Crna Gora priznati albansko Kosovo, da će uvesti sankcije Rusiji, a još gore sankcije Srbiji, odnosno sebi samima. Oni su uz Srbiju i srpstvo u sebi ukinuli i pismo. Sve je to protiv Njegoša, a iznad svega toga Njegoš stoji i smeši se kao bog.“
„Zato što ništa od ovoga ne može propasti, ne može se zaboraviti. Može zavod za izdavanje nekakvih udžbenika to da preskoči, na godinu dana ili nekoliko decenija, ali sve vrednosti će da se pojave ponovo i da zasvetle novim sjajem. Nikad to ne može da prođe, uvek će postojati. Sećam se da sam na jednom velikom aerodromu, na zapadu, svojevremeno video jednoga našega vladiku koji je bio visok i lep čovek. Neko je na srpskom pitao: ’Je li ono Njegoš?‘. Kad smo rekli: ’Njegoš je živeo odavno‘, odgovorio je: ’Ja sam odavno otišao iz Srbije‘.“
