Vodeće zapadne sile imaju apsolutnu aspiraciju na ceo Balkan i žele da ga inkorporišu u svoje organizacije pre nego što se približi trenutak istine u njihovim odnosima sa Rusijom, odnosno pre nego što se odluče na korak dalje u politici pritiska i izazivanja unutrašnjih političkih promena u Rusiji, pa prema tumačenju diplomate Vladislava Jovanovića, žele da obezbede čvrstu zaleđinu.
Dve hiljade godina kao pouka
U tom kontekstu Jovanović vidi i poruku Marka Galeotija, koordinatora Centra za evropsku bezbednost u Institutu za međunarodne odnose, da će „Rusija i dalje pokušavati da utiče na zbivanja na Balkanu, gde joj je Srbija najvažnija karika i služi kao lansirno polje“.
Ovaj analitičar je za Evropski savet za međunarodne odnose uradio istraživanje „Kontrolisani haos: kako Rusija upravlja svojim političkim ratom u Evropi“, u kome je napomenuo da Rusija zasad nema jedinstvenu strategiju za Balkan, ali da će je imati do kraja godine.
U traženju pomenute zaleđine, ukazuje Jovanović za Sputnjik, Zapad se sukobljava sa istorijom koja potvrđuje da za dve hiljade godina nijedna velika sila nije uspela da ovlada celim Balkanom.
„To je naročito demonstrirano u poslednja dva veka. Taj raskorak koji imaju sa istorijom kao problem muči ih i pokušavaju da ga objasne time što se pojavljuje neka druga sila, Rusija, koja hoće da im smeta na Balkanu i da zakomplikuje ili odloži njihovo totalno zaposedanje poluostrva“, ističe Jovanović.
Dakle, dodaje ovaj diplomata, Zapad oseća da je ta ambicija prema Balkanu prevelik zalogaj, da nisu u stanju da to postignu, iako im se na prvi pogled čini da su manje-više sve postigli, sem nekoliko manjih zemalja u centru Balkana.
„Međutim, ni to nije sasvim u posedu jer se pojavljuju dosad manje vidljivi otpori, ali očigledni i u zemljama koje su uspeli da inkorporiraju. Recimo, u Bugarskoj je došao predsednik kog ne bi voleli da vide, Mađarska vodi sve samostalniju politiku, pitanje je i same Grčke koja zna da geopolitički pripada Zapadu ali ne želi da se potpuno potčini njihovoj dominaciji“, precizira Jovanović.
Sve navedeno im je veliki problem, ali prema Jovanovićevom mišljenju, prvo i najvažnije im je da reše pitanje zaleđa pre nego što krenu u novu rundu pritisaka na Rusiju u cilju izazivanja problema u njoj i njenog odustajanja od bilo kakve globalne ambicije.
Problem EU bi, prema mišljenju Sergeja Fjodorova, višeg naučnog saradnika Instituta za Evropu u okviru Ruske akademije nauka, trebalo tražiti najpre u samoj EU koja potpiruje antiruska osećanja, a predstavljati Rusiju i Putina kao neprijatelje EU je apsurd jer tako nešto protivureči politici države i stavovima predsednika.
„Tražiti iznova u politici Rusije nekakve tajne planove o Balkanu i navodne težnje Rusije da ovaj deo Evrope potčini svojoj kontroli takođe je apsurd. Druga je stvar što Rusija želi da razvija dobre odnose sa zemljama na Balkanu, tim pre sa Srbijom i srpskim narodom koji nam je tradicionalno blizak. Ali to ne znači da mi Srbima namećemo neku svoju politiku ili da Srbiju odvraćamo od njenog puta ka EU“, jasan je Fjodorov.
Sumanuto je, smatra ovaj analitičar, optuživati Rusiju za sve ono čime se ona u realnosti ne bavi.
„Sve te priče o ruskim pretnjama, o zaverama i slično, to je sve ’mačku o rep‘. I u istoj toj Crnoj Gori, za optužbe da Rusi hoće prevrat, obojenu revoluciju — nema dokaza. Sa druge strane, ono što je realnost jeste da je isto to rukovodstvo u Briselu, odnosno da su čelnici NATO-a i SAD ugurali Crnu Goru u Alijansu, a da pritom uopšte nisu pitali građane već su se najpre oslanjali na pokornost političkih elita“, podseća Fjodorov.
Kontradiktornost koja je davala rezultate
S druge strane, sugeriše Vladislav Jovanović, to što se Srbija predstavlja kao čvorište problema za Zapad i nada za Rusiju je nešto što takođe pokazuje da imaju neku dvostruku igru prema Srbiji.
„Ako im je Srbija toliko značajna, zašto ne izađu pred nju sa primamljivijim ponudama nego sa zahtevima, pretnjama i ucenama, što su standardni instrumenti njihove politike prema Srbiji od bombardovanja naovamo. Ako im je toliko stalo do Srbije, zašto ne promene svoju politiku, da to bude politika uvažavanja i ponuda koje bi bile iole prihvatljive“, rezonuje ovaj iskusni diplomata.
Uprkos tome, ističe Jovanović, oni rade obrnutu stvar i nastavljaju staru politiku pritiska, ucene, dvostrukih standarda, favorizuju druge oko Srbije a od nje očekuju da najviše ustupaka čini bez bilo kakvog očevidnog dobijanja naknade za to.
Takvu vrstu kontradiktornosti Jovanović objašnjava time da je Zapad na premisi da je Srbija krivac za sve izgradio sve svoje postaje o njoj.
„Na bazi toga da je Srbija kriva za sve — od nestajanja prethodne Jugoslavije i raznih sukoba i ratova — Zapad je u Hrvatskoj, Bosni, pokušava to i u Makedoniji, izgradio osećaj žrtve i kao takva žrtva ima pravo na nagrade i naknade pre svega od onog faktora, a to je Srbija, koji je prouzrokovao sve to što ne valja“, konstatuje Jovanović.
Potrebno im je, podvlači ovaj diplomata, da Srbiju zadrže na stubu srama, da ona bude stalni dežurni krivac jer će kao takva biti u situaciji da stalno daje, a da što manje prima.
„To, sa druge strane, drži na okupu druge države koje na taj način vide da su prirodni saveznici tih zapadnih sila i da kao takvi samo mogu da dobijaju od negativne politike prema Srbiji“, zaključuje Jovanović.
