Izgleda da je osnovno pravilo „međunarodnog prava“ koje je Zapad nametnuo devedesetih godina prošlog veka naprasno prestalo da važi. Ovih dana, pravilo — nema prekrajanja granica postojećih država — gotovo svakodnevno se dovodi u pitanje, bar kad je reč o Balkanu.
Tako da su, u poslednje vreme, stizali predlozi, manje ili više kredibilnih (bivših) zapadnih političara, o podeli Kosova, razmeni teritorija po sistemu „jug Srbije za sever Kosova“, o podeli Makedonije, zatim stvaranja „velike Albanije“, „velike Hrvatske“ i „velike Srbije“ ne bi li se tako uspostavio mir na Balkanu, a ponovo je aktivirano i pitanje trećeg, hrvatskog entiteta u Bosni i Hercegovini.
Kontinuitet raspada, insinuacije i provokacije
Sagovornici Sputnjika kažu da proklamovano pravilo Zapada s početka devedesetih da nema prekrajanja državnih granica na Balkanu nikada nije ni važilo.
Leon Kojen, profesor Filozofkog fakulteta u Beogradu i bivši član Pregovaračkog tima Srbije za Kosovo, kaže da su promenu granica na području bivše Jugoslavije inicirale upravo zapadne sile početkom devedesetih godina namećući takozvano Badinterovo rešenje po kom se teritorija nekadašnje Jugoslavije raspala na svoje sastavne republike čije su granice onda, pod zapadnim pritiskom, prihvaćene kao granice nezavisnih država.
Prema njegovim rečima, ni to nije bilo sve već se proces prekrajanja granica nastavio krajem devedesetih kad je postalo jasno da zapadne sile, pre svega SAD, podržavaju nasilno otcepljenje Kosova i Metohije što se završilo jednostranim proglašenjem nezavisnosti 2008. i od tada do danas to pitanje nije definitivno rešeno.
„Dakle, ono što ja vidim, gledajući stvari iz istorijske perspektive, nije ništa čudno. Razne priče te vrste, razni predlozi i provokacije i insinuacije javljaće se sve dok se taj proces koji su inicirale zapadne sile početkom devedesetih, jednom, za neko trajnije vreme ne okonča“, kaže Kojen.
Strah Zapada od gubitka Balkana
Vladislav Jovanović, bivši šef diplomatije SRJ, kaže da se ovih dana priče o prekrajanju granica na Balkanu pojavljuju iz više razloga, a prvi je taj jer je Balkan kao celina dugo vremena smatran isključivom interesnom sferom Zapada, što već nekoliko godina nije.
Prema rečima bivšeg šefa diplomatije SRJ, Turska se ubacila u priču sa svojim dugoročnim ambicijama da se u nekom obliku vrati na Balkan, Rusija je tradicionalno zainteresovana za ovo područje, dok Kina ima privredni interes za ekonomsku ekspanziju prema EU, upravo preko Balkana.
„Zapad se prevario u proceni da je apsolutni gospodar situacije i sada radi na tome da istisne uticaj ovih drugih igrača. U takvoj atmosferi spekulacije dobijaju mnogo prostora. Neke od njih su ograničene na direktan interes Zapada, recimo kad je reč o Kosovu. Oni nastoje da se što brže ’normalizuju odnosi‘ između Srbije i Kosova, razume se na štetu Srbije, a to je sve manje moguće ostvariti jer se u Srbiji pojavljuju otvoreni i javni pozivi protiv kupovine članstva u EU odricanjem od Kosova. Zato se razvija teza o razmeni teritorija kojom bi u svakom slučaju Srbija izgubila jedan deo svoje teritorije“, kaže Jovanović.
Mešetarenje provokatora
Što se tiče ideje o namirivanju tri velika nacionalizma na Balkanu stvaranjem „velike Albanije“, „velike Hrvatske“ i „velike Srbije“, sve to je sve u domenu mašte, smatra Jovanović, ali je istovremeno hrana za razmišljanje mnogima u tim zemljama kako bi se „održao taj nacionalni naboj, jer samo preko takvog naboja moguće je praviti političke kombinacije i jačati zavisnost nacionalnih centara od onih koji im upućuju takve poruke“.
„Situacija na Balkanu je, uopšte, prilično komplikovana i pomalo zategnuta. To su stvari koje u normalnim okolnostima ne bi mogle da se dese, ali u ovom ponovo uzavrelom ’balkanskom loncu‘ ubacuju se razni mešetari kao prethodnica političkih interesa, pre svega, zapadnih centara moći“, kaže Jovanović.
Prema Kojenovim rečima, lansiranje takvih priča u poslednjih nekoliko dana može biti i „slučajna podudarnost različitih interesa, projekata i provokacija“.
„Suština je, po mom mišljenju, u nečem drugom. Ako se pogledaju stvari iz istorijske perspektive, jasno je da su granice Hrvatske i Slovenije, koje su sad i članice EU, manje-više gotova stvar, ali su na ostalom delu teritorije nekadašnje Jugoslavije i dalje otvoreno pitanje. Ključ je albanski ekspanzionizam koji je od početka devedesetih imao što prećutnu što otvorenu podršku zapadnih sila, pre svega SAD. Kakva će biti sudbina, posebno Makedonije, otvoreno je pitanje, kao i kako će se na kraju razrešiti kosovska kriza“, smatra Kojen.
Šta posle Trampa?
Prema Jovanovićevim rečima, Srbija bi trebalo da se drži prilično oprezno i ne bi smela da naseda na takve „danajske darove“ sa Zapada, ma koliko oni izgledali privlačno u nekom trenutku.
„Ta neprincipijelnost i dvostruki standardi zapadne politike su nešto što bi trebalo očekivati i u budućnosti ukoliko nova američka politika sa novim predsednikom ne stane tome na put, tako što bi nova administracija do kraja razvila koncept da Amerika neće rušiti tuđe vlade niti razbijati druge države“, kaže Jovanović.
Ta Trampova rečenica morala je biti pozdravljena od svih pametnih i dobronamernih ljudi u svetu, smatra Kojen, a ako bi SAD suštinski promenile politiku kakvu su vodile od devedesetih godina, to bi bila velika stvar, pre svega za Evropu i Bliski istok.
„U tom slučaju, i situacija na Balkanu će se smirivati. Kako će to smirivanje na kraju izgledati, teško je predvideti, ali će do njega doći, pre svega preko dogovora između SAD i Rusije. Svakako, to bi bilo najpozitivnije što čitavom našem regionu može da se desi“, smatra Kojen.
