„Izveštaj tužioca Haškog tribunala…“ Tako više od decenije i po počinju vesti koje u nastavku citirane rečenice preciziraju šta tačno taj izveštaj pokazuje i da li će Srbija moći da „nastavi svoj put evropskih integracija“. Ono da je tamo, u Evropskoj uniji, svi žele i decenijama željno očekuju se ne čuje, ali odzvanja između redova kao da je u pitanju aksiom, a reč je o najobičnijoj frazi.
Konstanta odnosa prema Beogradu
„Razgovori Beograda i Prištine pokazali su da…“, takođe je poslednjih godina uobičajen početak vesti, od kojih, opet, zavisi sudbina ne samo srpskih evrointegracija, već i same Srbije. Tačnije, to je tako predstavljeno. Sa sve zabrinutim licima zapadnih činovnika.
Međutim, bili ti izveštaji pozitivni ili kritički prema Srbiji, bile ocene „dijaloga“ Beograda i Prištine pohvalne ili upozoravajuće, sudbina Srbije je ista. Isti su, avaj, i zahtevi prema Srbiji. Samo su te ucene konstanta.
Slična je situacija i sad sa, trenutno aktuelnim, pitanjem održavanja referenduma u Republici Srpskoj gde se formalnim sugerisanjem i neformalnim pritiscima traži od Srbije da utiče na zvaničnu Banjaluku.
Za razliku od čuvenog ultimatuma Austrougarske Srbiji posle sarajevskog atentata, Zapad ne može direktno da ucenjuje Srbiju glede poteza rukovodstva Srpske, ali indirektno i te kako to može i neće se libiti da to učini.
Kao što se Velika Britanija, docnije Amerika, a sad to grupno krstimo kao Zapad, tokom istorije nikad nisu libili da pokažu nesklonost prema Srbiji i da je ucenjuju u različitim periodima, pod različitim okolnostima i za vreme različitih državnih uređenja, partija na vlasti i imena vlastodržaca.
Kad smo kod Austrougarske, pre ultimatuma zbog Principovog ubistva Franca Ferdinanda, ta carevina je tražila od Srbije da se javno izjasni da nema ništa protiv aneksije Bosne i Hercegovine. A onda je došao Prvi svetski rat.
Engleski prezir
Prema otkriću istoričara Dragoljuba Živojinovića, po dolasku srpske vojske i izbeglica na albansko more, grčki kralj Konstantin bio je antisrbin koga su do poslednjeg trenutka podržavali Englezi. Kad su Francuzi posle mnogo igrarija pristali na prebacivanje Srba na Krf, stiglo je najšokantnije iznenađenje — grčke vlasti zabranile su ulazak srpske vojske na njenu teritoriju, a samim tim i prebacivanje srpske vojske na Krf.
Tek kad je ruski car Nikolaj II Romanov oštro pripretio da će sklopiti separatni mir sa Nemcima, slomljen je engleski otpor, a Francuzi nisu više Grke ni pitali. No, ni tada Englezi nisu poslali svoje brodove. To je bila tek jedna od njihovih ucena.
Potom su usledile engleske ucene za finansijsku pomoć u vidu kredita za obnovu naoružanja, lekova i sanitetskog materijala, a sve to pod uslovom da se Srbi odreknu teritorije u istočnoj Makedoniji u korist Bugara.
Na Solunskom frontu, opet prema svojevremenom kazivanju istoričara Živojinovića, nalazila se i jedna ruska brigada koju je car Nikolaj II poslao u pomoć srpskoj vojsci. Englezima je ta brigada strašno smetala i nisu se smirili sve dok nisu izdejstvovali njeno uklanjanje sa Solunskog fronta. Tu rusku brigadu poslali su čak na istok Grčke kako ne bi imala bilo kakav kontakt sa srpskom vojskom.
Svet, Hitler i Amerika
Liga naroda je odmah posle završetka Velikog rata Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca zapretila sankcijama zbog spora sa Albanijom.
O Hitlerovim ucenama pred Drugi svetski rat se podosta zna. Ono što je manje poznato jeste da je druga Jugoslavija morala da plaća dug Francuskoj i Britaniji, pa je čak prema nekim izvorima platila i dug Nezavisne Države Hrvatske, koji doista nije tako uknjižen.
Potom je zapamćen pritisak Amerike na Tita odmah posle završetka Drugog svetskog rata zbog pomoći grčkim partizanima.
I tako redom. Istorija Srbije je istorija ucena.
O sankcijama početkom devedesetih godina prošlog veka i ucenama da Beograd ukine pomoć Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini se sve zna, a posledice se osećaju i danas. Svesni su ih i oni koji su tada bili deca ili nisu bili ni rođeni.
Takozvano holbrukovanje (pritisci američkog izaslanika Ričarda Holbruka) usledilo je krajem devedesetih, a ticalo se pretnje bombardovanjem i zahtevom da srpska vojska i policija ne intervenišu protiv terorista na Kosovu i Metohiji, a posle pregovora u Rambujeu, i da se povuku sa Kosmeta.
„Holbrukovanje“ i posle promena
Konačno su došle demokratske promene posle 5. oktobra 2000. godine, ali konačnog prekida ucena nije bile. One su ostale konstanta. Samo su promenile pakovanje.
Priče, uveravanja i uporno ponavljanje da su sankcije, ucene i bombardovanje bili isključivo zbog i protiv režima Slobodana Miloševića pokazali su se, gotovo 6. oktobra, kao netačni. Za 16 proteklih godina od tada su samo potvrdili pravilo da se sa Srbijom ne razgovara, već joj se ispostavljaju uslovi.
Takva politika uslovljavanja i svojevrsnih „produženih sankcija“ i kad su sankcije ukinute, „produženog bombardovanja“ i kad je bombardovanje prekinuto, nastavljeni su drugim sredstvima, a sve zbog „srpskog boljeg sutra“.
Ceo evropski put Srbije bio je uslovljavan — od početka do… (sada). Od potpisivanja SSP-a u Luksemburgu 2008. godine preovlađujuće teme nisu bile standardi, zakoni, boljitak… već identitet, integritet, a pogotovu suverenitet.
Iskristalisala su se dva uslova koja pomenusmo na početku teksta. Hag kao usud i „dijalog“ sa Prištinom. Međutim, i deci je postalo kristalno jasno da nije u pitanju to što Srbija ispunjava ili ne ispunjava zahteve, uslove ili ucene — kako god da ih formulišemo — već da su uslovi konstanta i da ih u zapadnoj „diplomatskoj“ praksi mora biti.
Zbog toga je, izgleda, Srbija na Zapadu krštena drugačije. Tamo njeno ime čitaju, pišu i izgovaraju — ucena!
